Nebeski oganj

Met podesi šešir i obazrivo je pogleda zaklanjajući se njegovim obodom. Šta su joj rekle? I kakva sad „ponuda"? Bila je to obična ogrlica. U očima joj se više nije video izazov; izgledala je kao mačka koja posmatra miša. To je bila nevolja s Devicama koplja. Ponekad je bilo teško razlučiti žele li da plešu s tobom, da te poljube ili da te ubiju.

Ulice su se praznile, a senke produbljivale, ali prepoznao je Randa s lulom u zubima dalje niz put. Rand je bio jedini čovek u Ruideanu koji se može zateći u društvu Far Dareis Mai. Uvek su kraj njega, pomisli Met. Čuvaju ga kao čopor vučica, spremne da učine šta god im zapovedi.

Neki muškarci bi mu zavideli na tome... bar na tome. Ne i Met. Uglavnom ne. Ipak, da je to bio čopor devojaka sličnih Isendri...

„Izvini me začas“, žurno reče Melindri. Položio je koplje uz niski zid oko vodoskoka i već se našao u trku. U glavi mu je i dalje zujalo, mada ne tako glasno kao ranije, i nije teturao. Nije se brinuo za svoj plen. Aijeli su imali jasno određene poglede na to staje dozvoljeno, a šta ne. Otimanje u vojničkom pohodu je jedno, a krađa nešto sasvim drugo. Kaderovi ljudi su naučili da drže ruke u džepovima kada je jedan od njih uhvaćen u krađi. Posle šibanja koje mu je išaralo kožu od ramena do peta, prognali su ga. Bilo mu je dozvoljeno da ponese jednu mešinu vode, ali ona nije mogla biti ni približno dovoljna da mu potraje do Zmajevog zida, naročito kada se ima u vidu da su ga otpremili bez odeće. Kaderovi ljudi sada ne bi podigli ni novčić sa ulice.

„Rande?“ Drugi muškarac je produžio, okružen svojim pratiljama. „Rande?“ Rand nije bio udaljen ni deset koračaja, ali se nije osvrtao. Neke Device jesu, ali ne i on. Met najednom oseti jezu, nevezanu za hladnoću noći. Obliznuo je usne i ponovo progovorio, nešto tiše: „Lijuse Terine.“ Na Metovu žalost, Rand se okrenuo.

Neko vreme su se jednostavno gledali u polumraku. Met je oklevao da se približi. Pokušao je sebi to da opravda oprezom pred Devicama. Adelin je bila jedna od onih koje su ga naučile igri Devičanskog poljupca, koju verovatno nikada neće zaboraviti; a ni igrati, ako se on pita. Takođe, osećao je Enailin pogled kako mu kao svrdlo prodire u lobanju. Jednom ju je nazvao najslađim cvetićem koji je video – nije očekivao da će buknuti kao ulje na vatri.

Ali Rand... On i Rand su odrasli zajedno. Oni i Perin, kovačev šegrt, u Emondovom Polju, lovili su zajedno, pecali zajedno, lunjali Peščanim brdima na ivici Maglenih planina, logorovali pod zvezdama. Rand mu je bio prijatelj. Samo, sada je bio prijatelj koji ti slučajno može zdrobiti glavu. Zbog Randa je Perin možda mrtav. Primorao se da mu priđe nadohvat ruke. Rand je bio skoro za glavu viši, a u predvečernjoj pomrčini izgledao je još krupnije. I hladnije. „Razmišljao sam, Rande.“ Odmah mu bi krivo što je zazvučao promuklo. Nadao se da će se Rand ovoga puta odazvati na svoje pravo ime. „Toliko sam dugo bio daleko od doma.“

„Kao i ja“, tiho reče Rand. „Tako dugo.“ Najednom se nasmejao – ne glasno, več skoro nalik starom Randu. „Zar si se uželeo da muzeš očeve krave?“

Met se počeša po uvetu, blago se smešeči. „Nisam baš mislio na to.“ Bilo mu je dosta štala za čitav život. „Ali pomišljao sam da pođem s Kaderovim zapregama, kada budu krenuli.“

Rand poćuta. Kada je ponovo progovorio, od onog kratkotrajnog naleta radosti nije ostalo ni traga. „Sve do Tar Valona?“

Sada je nastupio Metov trenutak oklevanja. Neće me odati Moiraini. Neće valjda? „Možda“, smireno je odgovorio. „Ne znam. Moiraina če želeti da budem tamo. Možda ću dobiti priliku da se vratim u Dve Reke. Da vidim je li sve u redu kod kuće.“ Da vidim je li Perin živ. Da vidim jesu li mi sestre žive, i otac i majka.

„Svi imamo obaveze, Mete. Ne činimo uvek ono što želimo, već ono što moramo.“

Metu je ovo zvučalo kao izvinjenje, kao da Rand traži njegovo razumevanje. Mada, istina je da je u nekoliko navrata i sam radio ono na šta je bio prinuđen. Ne mogu ga kriviti za Perina, ne mogu kriviti samo njega. Niko me nije terao da jurim za Random kao neko krvavo ulizičko pseto! Ipak, ni ovo nije bilo tačno. Bio je primoran, samo što ga nije primorao Rand. „Nećeš se protiviti mom odlasku?“

„Neću ti reći ni da ideš ni da ostaneš, Mete“, umorno kaza Rand. „Točak tka Saru, a ne ja – i Točak tka kako Točak želi.“ Svega mi, prava krvava Aes Sedai! Spreman da pođe, Rand dodade: „Ne veruj Kaderu, Mete. Moglo bi se reći da je on možda i najopasniji čovek koga si sreo. Ne veruj mu nipošto, ili ćeš ostati bez glave, a tada neće samo meni i tebi biti žao zbog toga.“ Pošao je niz ulicu praćen svojim Devicama, nalik vučicama što se prikradaju, i počeo da se stapa sa sve dubljom pomrčinom.