Nebeski oganj

Egvena zaječa; došlo joj je da skoči u vatru. Spaljena da je Bair i njena tvrdoglavost! Da nije bilo belokose Mudre, mogle su se smestiti u gradu, umesto u šatore izvan njega. Imala bih sobu spravim kaminom. I vratima. Bila je spremna da se opkladi kako kod Randa niko ne može nenajavljeno dolutati. Rand, krvavi Zmaj al’Tor samo pucne prstima, a Device skaču kao služavke. Sigurno su mu našle i pravi krevet, a ne neku postelju na podu. Bila je ubeđena da Rand svake večeri uživa u vreloj kupki. Device sigurno dovlače kofe vrele vode do njegovih odaja. Kladim se da su mu obezbedile i pravu bakarnu kadu.

Amis, čak i Melaina, bile su naklonjene Egveninom predlogu, ali čim je Bair udarila stopalom o zemlju, ućutale su baš kao gaisainke. Egvena je razumela da Bair pokušava da održi tradiciju što je duže moguće, kad Rand već donosi toliko promena, ali bi joj draže bilo da je ta žena bila nepopustljiva u nečem drugom.

Nije bilo ni pomisli o odbijanju. Obećala je Mudrima da će zaboraviti da je Aes Sedai – što je bilo lako, jer to nije ni bila – i činiti kako joj se kaže. To je bio teži deo; tako je davno napustila Kulu da je ponovo postala sopstvena gospodarica. Ali Amis joj je bez uvijanja rekla da je šetanje kroz snove opasno čak i kad naučiš da se snalaziš u njima, a kamoli pre toga. Ako ih ne bi poštovala na javi, ne bi mogle da joj veruju ni da će ih poštovati u snovima, stoga ne bi preuzimale tu odgovornost. Tako da je obavljala naporne poslove rame uz rame sa Avijendom, koliko je god mogla, smerno je prihvatala prekore, i takoreći skakala kao žaba na svaki mig Amis, Melaine ili Bair. Mada nijedna od njih nikada nije videla žabu.

Verovatno žele samo da ih poslužim čajem. Ne, to zaduženje je večeras pripadalo Avijendi.

Za tren se predomišljala da li da obuva čarape, ali na kraju samo nazu cipele. Čvrste cipele, dovoljno izdržljive za Pustaru. Silno je žalila za svilenim papučicama koje je nosila u Tiru. „Kako se zoveš?“, upitala je, trudeći se da zvuči druželjubivo.

„Kovinda“, začu se ponizan odgovor.

Egvena uzdahnu. Neprestano se trudila da se zbliži sa gaisainima, ali nikada nisu uzvraćali. Nikako nije mogla da se navikne na sluge, premda, naravno, gaišaini to baš i nisu bili. „Jesi li bila Devica?“

Plave oči nakratko zasijaše, govoreći joj da je u pravu, ali podjednako brzo skrenuše pogled. „Ja sam gaisain. Prošlost i budućnost nisu sadašnjost, a jedino što postoji je sadašnjost.“

„Iz koje si septe i klana?“ Obično nije morala da postavlja takva pitanja, čak ni gai’šainima.

„Služim Mudru Melainu od septe Džirad, Gošijen Aijela.“

Dvoumeći se između dva ogrtača, jednog od grube mrke vune i drugog od fine plave svile, kupljenog kod Kadera – trgovac je rasprodao skoro svu sadržinu svojih kola da bi mogao da smesti Moirainin tovar, i to po prilično dobrim cenama – Egvena zastade i namršti se na ženu. To nije bio pravilan odgovor. Čula je da je neki vid beznađa zahvatio i neke od gaisaina; po isteku godine i jednog dana odbijali bi da svuku haljine. „Kada ističe tvoje vreme?“, upitala je.

Kovinda se savi još niže, skoro zavijena oko svojih kolena. „Ja sam gaisain.“

„Ali kada ćeš moći da se vratiš svojoj septi, svom uporištu?“

„Ja sam gaisain“, promuklo kaza žena, lica pritisnutog uz tepih. „Ako si nezadovoljna mojim odgovorom, kazni me, ali ne mogu drugačije da odgovorim.“

„Ne glupiraj se“, odsečno kaza Egvena. „I ispravi se. Nisi nikakva žaba.“

Žena u beloj haljini smesta posluša i pridiže se u čučanj, pokorno čekajući sledeću naredbu. Kao da je onaj titraj duha bio samo varka.

Egvena duboko udahnu. Ova žena je imala svoj način da snosi beznađe. Glup način, ali ništa što bi Egvena mogla reći ne bi ga promenilo. U svakom slučaju, trebalo bi da je već na putu ka šatoru za preznojavanje, umesto što razgovara s Kovindom.

Zastala je, prisetivši se studene promaje. Od ledenog vetra, dva velika bela pupoljka položena u jednu plitku zdelu bila su napola sklopljena. Uzbrani su sa biljke zvane segada, nadute kožaste biljke načičkane bodljama. Avijenda ih je držala tog jutra, kada su se susrele, i gledala u njih; Aijelka se trgla kada ju je primetila i gurnula joj cveće u ruke govoreći kako ga je ubrala za nju. Egvena je zaključila da se Avijenda nije previše promenila otkad se ne zove Devicom, čim ju je bilo sramota da prizna kako joj se cvetovi dopadaju. Ipak, prisetila se da je i ranije viđala Device koje nose pupoljke u kosi ili na kaputima.