Nebeski oganj

„Mislila sam da ste se pomirile s promenama koje je doneo“, progovori Egvena glasom punim saosećajnosti. Mora da im je bilo teško da posmatraju sopstveni život na ivici. Skoro da je očekivala da će je ponovo ućutkati, ali to se nije desilo.

„Pomirile“, ponovi Bair, kao da oseća ukus reči. „Bolje je reći da ih trpimo koliko god možemo.“

„On svemu donosi novi oblik“, oglasi se Amis, zabrinuto. „Ruidean. Zalutali. Beznađe, nakon što je rekao ono što nije smelo biti izgovoreno.“ Mudre – uzgred, i svi drugi Aijeli – još su s nelagodom govorile o tome.

„Device se skupljaju oko njega kao da mu duguju više nego sopstvenim klanovima“, dodade Bair. „Prvi put su dozvolile muškarcu da stupi pod Krov Devica.“ Amis je za tren izgledala kao da će nešto reći, ali očito nije želela da deli unutrašnje poslove Far Dareis Mai ni sa kim osim s Devicama Koplja, ili onima koje su to nekada bile.

„Poglavari nas više ne slušaju kao nekada“, promrsi Melaina. „Oh, kao i uvek, traže naše savete – nisu postali potpune budale – ali Bael mi više ne kazuje šta je govorio sa Random al’Torom, ili šta je Rand al’Tor govorio njemu. Kaže da moram pitati Randa al’Tora, a on mi poručuje da moram pitati Baela. Kar’a’karna ne mogu promeniti, ali Bael... Uvek je bio tvrdoglav, nesnosan čovek, ali sada je prestupio svaku granicu. Dođe mi da ga zveknem štapom po glavi.“ Amis i Bair se zakikotaše kao da su čule neku prefinjenu šalu. Ili su se jednostavno trudile da nakratko zaborave na promene.

„S takvim ti čovekom preostaju samo tri mogućnosti“, zacvrkuta Bair. „Drži se podalje od njega, ubij ga, ili se udaj za njega.“

Melaina se steže, a osunčano lice joj pocrvene. Egveni se za tren učinilo da će zlatokosa Mudra svakog časa odapeti reči još vrelije od svog lica. Utom oštar nalet vetra objavi Avijendin povratak – unela je ukrasni srebrni poslužavnik sa žuto pocakljenim čajnikom, fine porcelanske šoljice Morskog naroda i jednu kamenu teglu meda.

Drhtala je dok je sipala čaj – bez sumnje, ne beše zastala ni da se ogrne dok je bila napolju – i žurno podeli svima šolje i med. Naravno, nije poslužila Egvenu i sebe dok joj Amis nije zapovedila.

„Još pare“, kaza Melaina; kao da je ledeni vazduh ohladio njeno raspoloženje. Avijenda spusti šolju i ne otpivši čaj; pohitala je da dograbi mešinu, očito u trudu da nadomesti omašku s čajem.

„Egvena“, prozbori Amis srčući čaj, „kako bi Rand al’Tor podneo da ga Avijenda zamoli da spava u njegovim odajama?“ Avijenda se ukoči s mešinom u rukama.

„U njegovim...?“, zagrcnu se Egvena. „Ne možete joj to tražiti! Ne možete!“

„Glupa devojko“, promrmlja Bair, „ne želimo da deli postelju s njim. Hoće li i on to pomisliti kada ga upita? Hoće li to uopšte dozvoliti? Muškarci su čudna stvorenja u najmanju ruku, a on je još neobičniji, pošto nije odgajen među nama.“

„Svakako mu neće pasti na pamet ništa slično“, zaplete Egvena jezikom, pa uspori: „Mislim da neće. Ali to nije u redu. Zaista nije!“

„Molim da ne tražite to od mene“, progovori Avijenda, još poniznije nego što je Egvena smatrala mogućim. Prskala je vodom naokolo, grčevitim pokretima, stvarajući sve veće oblake pare. „Toliko toga sam naučila poslednjih dana, koliko ne provodim vreme s njim. Otkad ste dozvolile Egveni i Moiraini da me uče usmeravanju, napredujem još brže. Naravno, nisu bolje učiteljice od vas“, brže-bolje dodade, „ali žarko želim da učim.“

„Nećeš prekinuti učenje“, reče joj Melaina. „Nećeš morati da provodiš svaki čas s njim. Ako se potrudiš, bićeš samo neznatno usporena. Ionako ne učiš dok spavaš.“

„Ne mogu“, promumla Avijenda, povijene glave, gledajući u mešinu za vodu. Glasnije, i odlučnije, dodala je: „Neću.“ Podigla je glavu, a iz očiju joj sevnu plavozelena vatra. „Neću ponovo da budem tamo kada pozove onu uspijušu Isendru među svoje čaršave!“

Egvena razrogači oči. „Isendra!“ Videla je – i svim srcem osudila – besramnost s kojom su Device držale tu ženu bez odeće, ali – ovo! „Nisi valjda ozbiljna, on...“

„Tišina!“, prasnu Bair, poput biča. I kamen bi se okrunio pod njenim prodornim plavookim pogledom. „I jedna i druga! Obe ste mlade, ali čak i Device znaju da muškarci umeju biti budale, naročito kada nisu svezani sa ženom koja ih vodi.“

„Drago mi je“, procedi Amis, „što više ne suzbijaš svoja osećanja tako grčevito, Avijenda. Device su u tom pogledu budalaste podjednako kao i muškarci; dobro se sećam toga, i još i sad me je sramota. Oslobađanje osećanja pomućuje razum na tren, ali suzbijanie ga pomućuje trajno. Samo se trudi da ih ne oslobađaš previše često, ili onda kada je pametnije obuzdati se.“

Melaina se naže napred, oslonjena na ruke, dok se nije učinilo da će znoj s njenog lica početi da kaplje u vreli kotao. „Ti znaš svoju sudbinu, Avijenda. Bićeš Mudra, neizmerne snage i umešnosti, i ne samo to. Već imaš snagu u sebi – provela te je kroz prvo iskušenje, a provešće te i kroz ovo.“

„Moja čast“, promuklo kaza Avijenda, pa proguta pljuvačku, nemoćna da nastavi. Čučnula je, obgrlivši mešinu kao da upravo ona sadrži čast koja mora biti zaštićena.