Nebeski oganj

Avijenda bez reči polete ka obodu logora, vešto preskačući šatorske konopce u senkama. Egvena je oklevala samo jedan tren, pa krenu za njom. Aijelka je malo usporila, da bi joj dozvolila da je sustigne. Utrnula je od hladnoće noćnog vazduha, a ni popucala kamenita glina pod nogama nije bila ništa bolja – nožni prsti su joj čak propadali kroz nju. Avijenda je trčala bez ikakvog napora. Kada stigoše do poslednjeg šatora i skrenuše ka jugu, Avijenda upita: „Znaš li zašto toliko vredno učim?“ Glas joj nije bio izmenjen, ni hladnoćom niti naporom trčanja.

Egvena je toliko drhtala da je jedva prozborila: „Ne. Zašto?“

„Zato što Bair i ostale uvek upiru prstom u tebe i govore mi kako lako učiš, kako ništa ne moraju da ti ponavljaju. Kažu da bi valjalo da se ugledam na tebe.“ Popreko je pogledala Egvenu, i obe se zasmejaše, onako u trku. „To je jedan deo razloga. Ono što učim...“ Avijenda odmahnu glavom; čak i na slabašnoj mesečini videlo se da je zadivljena. „Pa i sama Moć – nikada se nisam tako osećala. Tako živa. Osećam i najtananiji miris, i najmanji dašak vazduha.“

„Opasno je držati se predugo ili previše jako“, kaza Egvena. Trčanje ju je, uistinu, pomalo zagrejalo, mada se još povremeno grčila. „Već sam ti to rekla, a znam da su i Mudre.“

Avijenda samo šmrknu. „Zar misliš da bih probola sopstveno stopalo kopljem?“

Neko vreme su trčale ćutke.

„Je li Rand stvarno..najzad progovori Egvena. Hladnoća joj nije smetala da to izgovori; zapravo je ponovo počinjala da se znoji. „Mislim na Isendra.“ Nije imala snage da jasnije kaže šta želi.

Konačno, Avijenda polako prozbori: „Mislim da nije.“ Zvučala je ljutito. „Ali zašto se ona nije opametila posle šibanja, kad već nije zagrejan za nju? Ona je strašljiva mokrozemka, kukavica koja čeka da joj muškarci sami dođu. Videla sam kako ju je gledao, iako se trudio da to sakrije. Uživao je u pogledu.“

Egvena se zapitala da li je njena prijateljica i na nju gledala kao na strašljivu mokrozemku. Verovatno nije, čim su bile prijateljice. Ali Avijenda nikada nije naučila da razmisli hoće li svojim rečima možda nekoga povrediti; verovatno bi bila zapanjena kada bi znala da Egvena na takvo šta pomišlja.

„Kako su je Device odenule“, snebivljivo priznade Egvena, „svaki bi je muškarac gledao.“ Prisetila se da je i sama na otvorenom bez komadića odeće, pa posrnu i umalo pade, prestrašeno gledajući oko sebe. Koliko je mogla videti, nije bilo nigde nikoga. Čak su i Mudre već bile u svojim šatorima. U toploj postelji. Preznojavala se, ali svaka kap koja je izbila iz nje bila je kao led.

„On pripada Elejni“, ratoborno kaza Avijenda.

„Priznajem da ne poznajem vaše običaje sasvim, ali naši običaji su drugačiji. On nije obećan Elejni.“ Zašto ga branim? Pa njega bi trebalo išibati! Ali iskrenost ju je naterala da nastavi. „Čak i Aijeli imaju pravo da odbiju ženu.“

„Ti si njena skorosestra, kao što smo i ti i ja“, bunila se Avijenda, pomalo usporivši, da bi ponovo ubrzala trk. „Zar me nisi zamolila da ga čuvam u njeno ime? Zar ne želiš da on pripadne njoj?“

„Naravno da želim. Ako i on želi.“ Ovo nije bilo sasvim iskreno. Želela je Elejni svu moguću sreću, i ljubav s Ponovorođenim Zmajem u koga je bila zaljubljena; bila je spremna na sve osim neposredne grubosti kako bi Elejna dobila ono što želi. Možda bi bila i gruba, ako bi zaista ustrebalo. Aijelke su bile nepojmljivo otvorene za Egvenu. „U suprotnom, ne bi bilo pravo.“

„On joj pripada“, odlučno ponovi Avijenda.

Egvena uzdahnu. Avijenda jednostavno nije želela da shvati ničije običaje do svojih. Aijelka je još uvek bila zapanjena što Elejna ne želi da zaprosi Randa i što ta dužnost uopšte može biti poverena muškarcu. „Sigurna sam da će se Mudre sutra urazumiti. Ne mogu te naterati da spavaš u istoj sobi s muškarcem.“

Avijenda je pogleda vidno iznenađena. Za trenutak, njena spretnost pokleknu – povredila je jedan nožni prst udarivši o razrovanu zemlju, pa sasu nekoliko psovki koje bi i Kaderovi kočijaši s pažnjom saslušali i zbog kojih bi Bair smesta posegnula za plavim trnom – ali nije zastala. „Ne razumem zašto te to toliko brine“, rekla je, nakon poslednje psovke. „Spavala sam uz muškarce mnogo puta kada smo išli u pljačkaške pohode; po hladnijim smo noćima i delili postelju – a tebe i dalje brine što ću spavati u njegovoj blizini. Je li i to deo vaših običaja? Primetila sam da nećeš da se preznojavaš pod šatorom s muškarcima. Zar ne veruješ Randu al’Toru? Možda ne veruješ meni?“ Pred kraj joj se glas stišao u nesiguran šapat.

„Naravno da ti verujem“, gorljivo se pobunila Egvena. „Verujem i njemu. Samo...“ Zamukla je; nije umela da nastavi. Aijelsko poimanje pristojnosti bilo je u ponečemu strože od onog uz koje je vaspitana, dok bi Ženski krug njenog rodnog sela bio sablažnjen ili čak razjaren kada bi saznao za neke druge stvari. „Avijenda, ako je tu nekako upletena tvoja čast...“ Ovo su bile pipave teme. „Mudre te sigurno neće terati da kršiš svoju čast, ako im sve objasniš.“