Oluja na obzorju

Semirhag je samo na tren ošinu pogledom na tu primedbu. Čudno. Bio je to snažniji odgovor nego doslovce na bilo koju kaznu koja je na njoj bila primenjena. Bleštanje svetlosti i glasni zvuci izazivali su samo neznatno nevoljno trzanje. Ali Sorileina primedba kao da je pogodila Semirhag na ravni osećanja. Hoće li Mudre zapravo tako lako uspeti u onome u čemu Kecuejn tako dugo nije imala uspeha?

„Mislim da ovo moramo da zapamtimo", kaza Bair. „Žena je samo žena, ma koliko drevna i bez obzira na to kakvih se tajni seća. Meso može biti rasečeno, krv može biti prolivena, a kosti slomljene."

„Zapravo, Kecuejn Melajdrin, bezmalo sam razočarana", kaza Sorilea, odmahujući sedom glavom. „Ovo čudovište ima veoma male zube."

Semirhag više ničim nije pokazala da je to pogađa. Povratila je vlast nad sobom, lice joj je bilo spokojno, a pogled zapovednički. „Čula sam nešto o vama novim, verolomnim Aijelima i vašem tumačenju časti. Silno ću uživati u ispitivanju koliko će bola i patnje biti potrebno pre nego što se pripadnici vaših klanova osramote. Recite mi, šta mislite - koliki ću pritisak morati da primenim pre nego što jedan od vas ubije nekog kovača i pojede ga?"

Ona zna više nego „malo" ako razume bezmalo svetu prirodu kovača među Aijelima. Sorilea se na tu primedbu na tren ukoči, ali je zanemari. Opet izatka štitove protiv slušanja, a onda zastade - i postavi i svetlosne kugle ispred Semirhaginih očiju. Da, ona jeste slaba kada je o Moći reč, ali uči veoma brzo.

„Je li pametno držati je ovakvu?", upita Sorilea, a u glasu joj se čulo da bi te reči bile zahtev, samo da su upućene ma kojoj drugoj osobi. Zbog Kecuejn je ublažila svoje reči, a ova se zbog toga umalo nasmešila. Sorilea i ona su kao dva matora jastreba, naviknuta na to da se gnezde i vladaju gde hoće, ali sada primorana da se gnezde u susednom drveću. Ni jednoj ni drugoj nije baš lako da budu ljubazne.

„Kad bih ja odlučivala", nastavi Sorilea, „mislim da bih je zaklala i ostavila njen leš da se suši u prašini. To što se ona održava u životu isto je kao i držati otrovnicu kao mezimca."

„Fuj!“, mršteći se odgovori Kecuejn. „U pravu si kada je reč o opasnosti, ali sada bi bilo još gore da je ubijemo. Al’Tor ne može - ili neće da mi da tačan broj Izgubljenih koje je ubio, ali nagoveštava da je bar pola njih i dalje u životu. Oni će biti prisutni u Poslednjoj bici i boriće se u njoj, a svako tkanje koje naučimo od Semirhag znači da oni imaju jedno tkanje manje kojim mogu da nas iznenade."

Sorilea nije delovala ubeđeno u to, ali više nije pritiskala. „A predmet?", upita. „Mogu li da ga vidim?"

Kecuejn smesta zausti da odrečno odbrusi. Ali... Sorilea ju je naučila Putovanju, što je jedna neverovatno moćna alatka. To je bilo pružanje ruke. Kecuejn mora da sarađuje s tim ženama, a najviše sa Sorileom. Al’Tor je preveliki posao za jednu ženu.

„Pođite sa mnom", kaza Kecuejn i izađe iz sobe. Mudre pođoše za njom. Kada izađe, Kecuejn izdade uputstva sestrama - Dejđin i Sereni - da paze da Semirhag ostane budna i otvorenih očiju. Mala je verovatnoća da će to uroditi plodom, ali Kecuejn trenutno nije mogla da se seti ničeg pametnijeg.

Mada... takođe

ima onaj pogled koji je samo na tren sevnuo iz Semirhaginih očiju, onaj nagoveštaj besa na Sorileinu primedbu. Kada vladaš nečijim besom, onda vladaš i drugim njihovim osećanjima. Zato se toliko usredsredila da nauči Al’Tora da obuzdava svoju narav.

Vlast i bes. Šta je to Sorilea kazala da bi dobila takav odgovor? Da Semirhag deluje razočaravajuće ljudski. Kao da je Sorilea očekivala da će jedna od Izgubljenih biti izopačena kao Mirdraal ili Dragkar. A zašto i ne bi? Izgubljeni su tri hiljade godina bili stvorenja iz legendi, vrebajuće seni, mraka i tajanstva. Može biti razočaravajuće otkriti da su oni po mnogo čemu najljudskiji od svih sledbenika Mračnoga: sitničavi, skloni samouništenju i zadevicama. Bar je Al’Tor tvrdio da su se tako ponašali. Čudno koliko je dobro upoznat s njima.

Ali Semirhag sebe vidi kao nešto više od običnog ljudskog bića. Taj stav, to vladanje okruženjem - to je za nju izvor snage.

Kecuejn odmahnu glavom. Previše muka, a premalo vremena.

I drveni hodnik je bio još jedan podsetnik gluposti mladog Al’Tora; Kecuejn je i dalje osećala smrad dima, koji je bio dovoljno jak da bude neprijatan. Razjapljena rupa u prednjem delu majura - sada zastrta tkaninom - u prolećnim noćima propuštala je hladnoću. Trebalo je da se premeste, ali on je izjavio kako neće dozvoliti da ga iko otera.