Oluja na obzorju

Videlo se kako je Bair od tih reči postalo nelagodno. „To pomalo liči na isprobavanje izdržljivosti koplja tako što ćeš nekoga proburaziti njime", promrmlja.

Ali Sorilea klimnu u znak saglasnosti. Ona razume.

Jedna od prvih stvari koje je Kecuejn učinila pošto su oteti ti ženski a’dami, bilo je da stavi jedan na sebe i pokuša da se izvuče iz njega. Naravno, to je radila pod pažljivo osmišljenim okolnostima, u društvu žena u koje je imala poverenja da će joj pomoči da pobegne. Na kraju su morale da je oslobode, jer Kecuejn nije pošlo za rukom da sama otkrije kako to da uradi.

Ali ako tvoj neprijatelj nešto namerava da ti učini, moraš otkriti kako da se tome suprotstaviš. Makar to značilo da moraš sebi staviti povodac. Al’Tor to ne uviđa. Kada ga ona pita, on samo gunđa o „onoj krvavoj kutiji" i tome kako su ga tukli.

„Moramo da uradimo nešto u vezi s tim čovekom", reče Sorilea i pogleda Kecuejn pravo u oči. „Postao je još gori otkad smo se poslednji put sreli."

„Jeste", saglasi se Kecuejn. „Izuzetno je preduzimljiv kada je reč o zanemarivanju moje obuke."

„Onda, hajde da popričamo", reče Sorilea i primače stoličicu. „Nekakav plan mora da se dogovori - zarad dobra svih."

„Zarad dobra svih", saglasi se Kecuejn. „A najviše Al’Tora."

15

Mesto za početak

Rand se probudio na podu hodnika. Pridigao se u sedeći položaj, osluškujući daleko žuborenje. Potok ispred majura? Ne... ne, nije o tome reč. Zidovi i podovi bili su od kamena, a ne od drveta. Sa zidova nisu visile nijedna sveća niti svetiljka, ali kroz vazduh se širila svetlost.

Ustao je, pa ispravio svoj crveni kaput, za divno čudo ne osećajući nikakav strah. To mesto mu je bilo odnekud poznato, kao daleko sećanje. Kako li je tu dospeo? Njegova najskorija prošlost bila mu je maglovita i bežala je od njega, kao pramičci sumaglice...

Ne, odlučno je pomislio. Sećanja ga poslušaše i vratiše se na svoja mesta, popuštajući pred snagom njegove odlučnosti. Bio je u domanskom majuru i čekao je Ruarkov izveštaj o zarobljavanju prvih nekoliko članova Trgovačkog saveta. Min je čitala Svaki zamak,

neki životopis, i sedela je u tamnozelenoj stolici u onoj sobi koju su njih dvoje delili.

Rand je bio iznuren, što mu se u poslednje vreme često dešavalo. Otišao je da prilegne. Dakle, spava. Je li ovo Svet snova? Mada ga je povremeno pohodio, malo toga zna o njemu. Egvena i aijelski šetači kroz snove vrlo šturo i oprezno govore o njemu.

Ovo mesto odavalo je nekako drugačiji osećaj od sveta snoviđenja i bilo mu je neobično poznato. Bacio je pogled kroz hodnik; bio je tako dugačak da se gubio u senkama, dok su zidovi povremeno bili isprekidani vratima od suvog i ispucalog drveta. Da... pomislio je, držeći se tog sećanja. Ja jesam već bio ovde, ali odavno.

Nasumice odabra jedna vrata - dobro je znao da neće biti bitno koja vrata odabere - i odsečno ih otvorio. Iza njih je bila jedna prostorija skromne veličine. Na suprotnom zidu bio je niz sivih kamenih lukova, a iza njih su se videli dvorištance i nebo koje se sastojalo od gorućih crvenih oblaka. Oblaci su rasli i otkidali se jedan od drugoga, kao kada voda ključa. To su oblaci dolazeće oluje, ma koliko neprirodni bili.

Zagleda se malo bliže i vide da svaki novi oblak obrazuje napaćeno lice, usta razjapljena u nemom vrisku. Taj oblak bi nabrekao, širio bi se tako da se lice izobličuje, vilice pucaju, obrazi grče, oči kolače. A onda bi prsao, a druga lica bi pokuljala iz njega, komešajući se i nemo urlajući. To je istovremeno bilo opčinjavajuće i užasavajuće.

Iza tog dvorišta nije bilo tla. Samo to grozno nebo.

Rand nije želeo da gleda ka levoj strani prostorije. Tu je kamin. Kamenje koje je obrazovalo pod, ognjište i stubove beše izobličeno, kao istopljeno od neverovatne vreline. Na rubu njegovog vidnog polja to kamenje kao da se meškoljilo i menjalo. Uglovi i srazmere te prostorije nisu bili kakvi bi trebalo da budu. Baš kao kada je nekada davno prvi put došao tu.

Ali ovoga puta, nešto je drugačije. Nešto u vezi s bojom. Mnogi kamenovi bili su crni, kao da su oprljeni vatrom, i premreženi pukotinama. Iz njih je blistala daleka crvena svetlost, kao da je u njihovoj srži rastopljena lava. Nekada je tu bio sto, zar ne? Uglačan sto od lepog drveta, čije su obične linije bile onespokojavajuća suprotnost izobličenim uglovima pod kojim je kamenje bilo ozidano.

Stola više nije bilo, ali pred kaminom su bile postavljene dve naslonjače visokih naslona, okrenute prema vatri, tako da ko god da sedi u njima nije mogao da se vidi. Rand natera sebe da pođe napred, a bat njegovih čizama odzvanjao je po gorućem kamenju. Vrelinu nije osećao, ni od kamenja ni od vatre u ognjištu. Ostade bez daha, a srce mu je divlje zalupalo kako je prilazio tim naslonjačama. Bojao se šta će zateći u njima.