Oluja na obzorju

Obiđe ih. Neki čovek je sedeo u stolici s leve strane. Visok i mladolik, bio je četvrtastog lica i drevnih plavih očiju, u kojima se odražavao plam vatre, tako da su mu zenice delovale bezmalo ljubičasto. Druga stolica bila je prazna. Rand joj priđe i sede, smirujući divlje lupanje srca i gledajući razigrani plamen. I ranije je viđao tog čoveka, ali u prikazama prilično sličnim onima koje mu se ukazuju kada pomisli na Meta ili na Perina.

Boje se nisu pojavile na tu misao o svojim prijateljima. To je baš neobično, ali nekako ne i neočekivano. Prikaze o čoveku koji sada sedi u toj drugoj naslonjači razlikovale su se od onih u vezi s Perinom i Metom. Nekako su bile živopisnije i stvarnije. Povremeno, dok je gledao te prikaze, Rand se osećao skoro kao da može da pruži ruku i da tog čoveka dodirne. Bojao se šta bi se desilo kada bi to učinio.

S njime se susreo samo jednom. U Šadar Logotu. Taj stranac je spasao Randu život, a Rand se često pitao ko je to zapravo bio. Sada, u tom mestu, Rand je napokon to shvatio.

„Ti si mrtav“, prošapta Rand. „Ubio sam te.“

Čovek nije skretao pogled s plamena dok se smejao. Beše to grub i grlen smeh u kojem nije bilo pravog veselja. Randu je taj čovek nekada bio znan samo kao Baalzamon - što je bilo jedno ime za Mračnoga - i glupo je mislio da je zanavek porazio Senku kada ga je ubio.

„Gledao sam te kako umireš“, reče Rand. „Proburazio sam te Kalandorom kroz nedra. Iša...“

„To nije moje ime“, prekide ga čovek, i dalje zagledan u vatru. „Sada sam Moridin."

„Ime je nebitno", besno odbrusi Rand. „Ti si mrtav, a ovo je samo san."

„Samo san", kroz tih smeh ponovi Moridin. „Da." Čovek je bio u crnom kaputu i pantalonama, a jedino što je narušavalo tu tminu bio je crveni vez po rukavima.

Moridin ga naposletku pogleda. Svetlost vatre obasjavala je jarkim crvenim i narandžastim sjajem njegovo pravougaono lice i oči koje netremice gledaju. „Zašto uvek toliko kukaš? Samo san. Zar ne znaš da su mnogi snovi istinitiji od jave?"

„Ti si mrtav", tvrdoglavo ponovi Rand.

„I ti si. Znaš, gledao sam kako ti umireš. Besniš kao bura, stvarajući čitavu planinu da ti bude nadgrobni spomenik. Tako bahato."

Lijus Terin je - nakon što je otkrio da je pobio sve koje je voleo - povukao toliko Jedne moći da je uništio samoga sebe, usput stvorivši Zmajevu planinu. Pomen tog događaja u Randovom umu uvek izaziva urlanje od jada i besa.

Ali ovoga puta čula se samo tišina.

Moridin se vrati posmatranju ognja koji nije odavao vrelinu. Sa strane, u kamenju od kojeg je kamin bio načinjen, Rand primeti pokrete. Treperavi pramičci senki, jedva vidljivi kroz pukotine u kamenju. Stravična vrelina isijavala je iz kamenja, kao da se rastopilo, a one senke panično su se kretale. Rand je čuo slabašno grebuckanje. Pacovi, shvatio je. Iza kamenja ima pacova, koje prži ta užasna vrelina s druge strane. To njihove kandže grebu i probijaju se kroz pukotine, dok pokušavaju da pobegnu i da ne izgore.

Neke od tih sićušnih šaka delovale su skoro kao da su ljudske.

Samo san, u sebi je odlučno pomislio Rand. Samo san. Ali znao je da je Moridin kazao istinu. Randov neprijatelj i dalje je živ. Svetlosti! Koliko li se ostalih takođe vratilo? Pobesne toliko da zgrabi rukonaslon. Možda je trebalo da bude prestravljen, ali odavno je prestao da beži od tog stvorenja i njegovog gospodara. U Randu više nema mesta za strah. Zapravo, Moridin bi trebalo da se boji, jer kada su se poslednji put susreli, Rand ga je ubio.

„Kako?“, zatraži da čuje Rand.

„Nekada davno, obećao sam ti da Veliki gospodar može da vrati tvoju izgubljenu ljubav. Zar misliš da on nije u stanju da s jednakom lakoćom vrati na ovaj svet one koji mu služe?“

Gospodar groba je drugo ime za Mračnoga. Da, to je istina, bez obzira na to koliko Rand želeo da tu izjavu može da porekne. Zašto je iznenađen što vidi svoje neprijatelje kako se vraćaju iz mrtvih kada Mračni može to da uradi?

„Svi se ponovo rađamo", nastavi Moridin, „i bivamo iznova i iznova utkani u Šaru. Smrt nije nikakva prepreka mom gospodaru, izuzev onih koji su se upoznali s kobnom vatrom. Oni su van njegovog domašaja. Pravo je čudo što ih se uopšte sećamo."

Dakle, neki od ostalih zaista su mrtvi. Kobna vatra je ključ. Ali kako je Moridin dospeo u Randove snove? Rand svake noći postavlja štitove. Onda pogleda Moridina i primeti nešto čudno u vezi s njegovim očima. Crne tačkice plutale su mu u beonjačama, promičući mu preko očiju kao pahulje pepela nošene laganim vetrom.

„Znaš, Veliki gospodar može da ti podari zdrav razum", kaza Moridin.

„Tvoj poslednji dar razuma nije mi doneo utehu", odvrati mu Rand iznenađujući samog sebe tim rečima. Bilo je to sećanje Lijusa Terina, a ne njegovo. Ali Lijus Terin više nije u njegovom umu. Za divno čudo, Rand se nekako osećao postojanije u tom mestu, gde sve ostalo deluje nestalno. Razni delići njegove ličnosti bolje se uklapaju. Naravno, ne savršeno, ali bolje nego što je dugo bio slučaj. Toliko dugo da je zaboravio kada je poslednji put bilo tako.