Oluja na obzorju

Moridin tiho frknu, ali ništa ne reče. Rand se okrenu ka vatri, gledajući plamen kako treperi i poigrava. Baš kao oblaci, plamen je obrazovao razne oblike, ali to su bila bezglava tela, nalik na kosture, leđa iskrivljenih od bola, koja su se na tren koprcala i grčila u vatri, pre nego što bi blesnuvši otišla u ništavilo.

Rand je neko vreme gledao tu vatru i razmišljao. Čovek bi pomislio da su njih dvojica stari prijatelji, koji sred zime uživaju u toploti ognjišta. Samo što taj plamen ne odaje toplotu, a Rand će jednoga dana opet ubiti tog čoveka. Ili umreti od njegove ruke.

Moridin zalupka prstima po naslonjači. „Zašto si došao ovamo?“

Došao ovamo?, zgranuto je pomislio Rand. Zar ga nije Moridin doveo?

„Osećam se tako iznureno", nastavi Moridin, sklapajući oči. „Da li si to ti ili sam ja? Dođe mi da zadavim Semirhag zbog onoga što je uradila."

Rand se namršti. Je li Moridin poludeo? Išamael je svakako na kraju delovao kao da je sišao s uma.

„Nije trenutak da se nas dvojica borimo", kaza Moridin, odmahujući Randu. „Idi. Ostavi me s mirom. Ne znam šta bi se desilo ako bismo ubili jedan drugoga. Veliki gospodar će te se svejedno ubrzo dočepati. Njegova pobeda je sigurna."

„I ranije je pretrpeo neuspeh - i pretrpeće ga ponovo", odvrati Rand. „Pobediču ga."

Moridin se opet zasmeja, ali opet bez ikakve srdačnosti. „Možda i hoćeš", reče. „Ali zar misliš da je to uopšte bitno? Razmisli o tome. Točak se okreće, iznova i iznova. Doba se stalno smenjuju, a ljudi se bore protiv Velikog gospodara. Ali on će jednom pobediti, a kada se to dogodi - Točak će stati.

Zato je njegova pobeda sigurna. Mislim da će se to dogoditi u ovom Dobu, ali ako se ne dogodi u ovom, dogodiće se u nekom drugom. Kada ti pobediš, to samo vodi do nove bitke. Kada on pobedi, svemu dolazi kraj. Zar ne uviđaš da za tebe nema nade?"

„Jesi li zato prešao na njegovu stranu?", upita Rand. „Oduvek si bio sklon promišljanju, Elane. Tvoja logika te je uništila, zar ne?"

„Nema puta koji vodi do pobede", odgovori Moridin. „Jedini put je slediti Velikog gospodara i neko vreme vladati pre nego što svemu dođe kraj. Postali su budale. Nadaju se velikim nagradama i večnosti, ali večnosti neće biti. Preostaje samo sadašnjost, poslednji dan.“

Rand ustade. Moridin ga oprezno pogleda, ali ne diže se iz naslonjače.

„Postoji način da se pobedi, Moridine", reče mu Rand. „Nameravam da ga ubijem. Da umorim Mračnoga. Neka se Točak okreće bez njegove neprestane opačine."

Moridin na to ništa nije odgovorio, niti je prstom mrdnuo. Samo je zurio u plamen. „Mi smo povezani", naposletku kaza Moridin. „Pretpostavljam da si tako dospeo ovamo, mada ni ja ne razumem našu vezu. Čisto sumnjam da ti shvataš razmere gluposti sadržane u tvojoj izjavi."

Rand oseti bujicu besa, ali obuzda je. Neće dozvoliti da bude izazvan na nešto što ne želi. „Videćemo."

Posegnu za Jednom moći. Bila je veoma, veoma daleka. Rand je zgrabi i oseti kako ga nešto vuče, kao da je na zategnutom konopcu od saidina. Prostorija nestade, kao i Jedna moć, a Rand utonu u duboko crnilo.

Rand naposletku prestade da se bacaka u snu, a Min zadrža dah, nadajući se da neće opet početi. Sedela je, tako da su joj noge bile ušuškane ispod tela, umotana u ćebe dok je čitala u svojoj naslonjači u uglu sobe. Plamen iz jedne svetiljčice treperio je i poigravao na stočiću pored nje, obasjavajući njenu hrpu prašnjavih knjiga. Pad peščara, Primedbe i odgovori, Spomenici prošlosti. Mahom knjige posvećene istoriji.

Rand tiho uzdahnu, ali se više ne mrdnu. Min opet udahnu i zavali se u naslonjaču, prstom označivši gde je stala u primerku Pelateosovih Razmišljanja. Iako su kapci bili zatvoreni zato što je pala noć, čula je kako vetar ječi među borovima. U sobi se slabašno osećao dim od onog čudnog požara. Avijendina spremnost preobrazila je moguću propast u običnu smetnju. Premda je za to niko nije nagradio. Mudre je i dalje teraju da radi kao da je poslednja mazga nekog trgovca.

Min nije pošlo za rukom da joj se približi dovoljno da otpočne razgovor s njom, iako su već neko vreme u istom logoru. Ne zna šta da misli o njoj. Nakon one večeri, kada su delile uskvaj, počele su da se osećaju lagodnije u društvu jedna s drugom. Ali jedan dan ne stvara prijateljice, a ona se svakako oseća nelagodno zbog deljenja.

Min pogleda Randa, koji je sklopljenih očiju ležao na leđima i sada ravnomerno disao. Leva ruka bila mu je prebačena preko ćebadi, tako da se video patrljak. Ona ne zna kako mu polazi za rukom da spava, sa onim ranama u boku. Čim je pomislila na njih, osetila je bol - koji je deo klupka Randovih osećanja u nekom krajičku njenog uma. Naučila je da ne obraća pažnju na taj bol. Mora tako. On bol oseća daleko, daleko snažnije. Nije znala kako on to može da podnosi.