Oluja na obzorju

Hvala Svetlosti, ona nije Aes Sedai - ali nekako ga je ipak vezala. To je neverovatno; ona može osetiti gde je i je li uznemiren. Mahom joj polazi za rukom da spreči njegova osećanja da je ne ophrvaju, sem kada su njih dvoje u zanosu strasti. Ali koja to žena ne želi da u tim trenucima bude ophrvana. Uz vezu... to je veoma... ushićujuće iskustvo, koje joj omogućuje da oseti i svoju požudu i besnu ognjenu stihiju koja beše Randova požuda prema njoj.

Pocrvene od pomisli na to i otvori knjigu kako bi sebi skrenula pažnju s tih misli. Randu je potreban san pa će ga pustiti da spava. Sem toga, mora da izučava, premda se našla suočena sa zaključcima koji joj se ni najmanje ne dopadaju.

Te knjige su pripadale Heridu Felu, blagom starom učenjaku koji se priključio Randovoj školi u Kairhijenu. Min se nasmeši, sečajuči se kako je Fel rasejano pričao i sečajuči se njegovih zbunjenih - ali nekako briljantnih - otkrića.

Herid Fel je sada mrtav, ubijen, rastrgnuo ga je neki Nakot Senke. Otkrio je nešto u tim knjigama i nameravao da to saopšti Randu. Nešto u vezi s Poslednjom bitkom i pečatima na zatvoru Mračnoga. Fel je ubijen neposredno pre nego što je stigao da prenese to saznanje. Možda je reč o slučajnosti; možda knjige nemaju nikakve veze s njegovom smrću. A možda i imaju. Min je bila rešena da dođe do odgovora. Kako zbog Randa, tako i zbog Herida.

Spusti Razmišljanja i uze Misli među ruševinama, jedno delo od pre više od hiljadu godina. Mesto gde je stala obeležila je komadićem hartije, istom onom sada izgužvanom porukom koju je Herid poslao Randu neposredno pre nego što je ubijen. Min je uze i opet pročita.

Vera i red daju snagu. Pre nego što počneš da gradiš, moraš raščistiti ruševine. Objasniču kada se budemo videli. Nemoj da dovodiš devojku. Previše je lepa.

Čitajući njegove knjige, zaključila je da može da isprati tok njegovih misli. Rand je želeo da zna kako da zapečati zatvor Mračnoga. Je li Fel otkrio ono što ona misli da jeste?

Ona odmahnu glavom. Šta li joj je na pameti kada ona pokušava da razreši učenjačku zagonetku? Ali ko će drugi? Možda je neka iz Smeđeg ađaha prikladnija za to, ali može li se njima verovati? Čak i one koje su mu se zavetovale na odanost mogu odlučiti kako je za Randa najbolje da od njega kriju neke stvari. Rand je u poslednje vreme previše zauzet i previše nestrpljiv da bi čitao. To ostavlja samo Min. Počela je da sklapa deliće slagalice o nečemu što će on morati da učini, ali mnogo toga - veoma mnogo - i dalje je nepoznato. Oseća da se bliži krajnjem odgovoru, ali brine je da Randu saopšti to što je otkrila. Kako li će on to prihvatiti?

Uzdahnu, prelećući pogledom po knjizi. Nikada joj ni na kraj pameti nije bilo da će se baš ona zatreskati u nekog muškarca, kao budala. Ali eto je kako ga sledi svuda kud on ode i njegove potrebe stavlja ispred svojih. To ne znači da je ona njegova mezimica, ma šta neki u logoru govorili. Ona sledi Randa zato što ga voli i oseća - doslovno - njegovu ljubav. Uprkos tome što je trunčicu po trunčicu sve stroži, uprkos besu i beznađu njegovog života, on je voli. I stoga ona čini sve što može kako bi mu pomogla.

Kada bi mogla da pomogne u razrešenju te jedne zagonetke - zagonetke kako zapečatiti zatvor Mračnoga - postigla bi nešto ne samo za Randa, već i za čitav svet. Zašto je bitno to što vojnici u taboru ne znaju kakva je njena vrednost? Verovatno je bolje da svi pretpostavljaju kako je ona zanemarljiva. Svaki ubica koji dođe da bi uklonio Randa nju će zanemariti - i onda će taj nesuđeni ubica ubrzo otkriti da Min u rukavima krije noževe. Nije dobra s njima kao Tom Merilin, ali dovoljno je dobra da pomoću njih ubija.

Rand se okrenu u snu, ali opet se smiri. Ona ga voli. Nije to svojom voljom rešila, ali njeno srce - ili Šara, ili Tvorac, ili šta god da je zaduženo za te stvari - odlučilo je o tome umesto nje. A ona sada svoja osećanja ne bi promenila sve i da može. Bez obzira na to što je u opasnosti, bez obzira na to kako je svi vojnici u logoru gledaju, bez obzira na to što mora... da ga deli s drugima.

Rand se opet promeškolji. Ovoga puta zastenja i otvori oči, pa se pridiže u sedeći položaj. Diže ruku i uhvati se za glavu, nekako delujući iznurenije nego kada je otišao na spavanje. Bio je samo u rublju, a nedra su mu bila gola. Dugo je samo tako sedeo, a onda je ustao i prišao prozoru sa zatvorenim kapcima.

Min zatvori knjigu. „A šta ti to misliš da radiš, čobanine? Jedva si dva sata spavao!"

On otvori kapke i prozor, tako da mu se pogled pruži u noč. Od zalutalog vetra, plamen njene lampe zatreperi.

„Rande?“, pozva ga Min.

Jedva da je čula njegov glas kada joj je odgovorio. „On mi je u glavi. Nije ga bilo u snu. Ali sada se vratio."