Oluja na obzorju

Vreme je za napad. Vreme je da spali Seanšane.On spusti štap i izvadi smotuljak koji mu je bio zadenuti za pojas, ali ne smože snage da ga razmota iz lanenog pokrova. Neko vreme je zurio u njega u svojim rukama, a onda nastavio dalje, zaboravljajući na štap koji je ostao iza njega. Baš je bilo čudno to što je samo još jedan stranac. Ponovorođeni Zmaj hoda među tim ljudima, a oni ne znaju da je to on. Rand al’Tor je za njih daleko. Poslednja bitka je od sporedne važnosti u odnosu na to hoće li im poći za rukom da dopreme svoju pilad na tržnicu ili da li će im se sin oporaviti od kašlja, pa čak i hoće li moći sebi da priušte onaj novi svileni prsluk za kojim toliko žude.

Randa neće prepoznati sve dok ih ne bude uništio.

Biće to milost, prošaputao je Lijus Terin. Smrt je uvek milost. Luđak nije zvučao onako ludo kao nekada. Zapravo, glas je počeo da mu zvuči strašno slično Randovom.

Rand stade povrh još jednog mosta, gledajući ogromnu gradsku belu palatu, u kojoj se nalazio seanšanski dvor. Bila je četiri sprata visoka, sa zlatnim prstenovima u podnožju četiri kupole i još zlata na vrhovima mnogobrojnih tornjeva. Kći Devet meseca je tu. On bi mogao tim zidovima podariti čistoću za kakvu nikada nisu znali, savršenost. To bi na neki način upotpunilo tu zgradu, trenutak pre nego što iščili u ništavilo.

On odmota pristupni ključ, kao samo još jedan stranac koji stoji na blatnjavom mostu. Nakon što uništi dvor, moraće brzo da dela. Poslaće talase kobne vatre na brodove u luci, kako bi ih uništio, a onda će upotrebiti nešto običnije da bi grad zasuo ognjenom kišom i stvorio pometnju. Ta pometnja će usporiti njegove neprijatelje. Nakon toga će Putovati do postaja kod gradskih kapija i uništiti i njih. Nejasno se prisećao izviđačkih izveštaja o logorima za snabdevanje na severu, krcatih i vojnicima i hranom. Njih će uništiti kada završi s kapijama.

Odatle će preći u Amador, pa u Tančiko i u druga mesta. Putovaće brzo, ne zadržavajući se na jednom mestu dovoljno dugo da ga Izgubljeni uhvate. Treperava svetlost smrti, kao žeravica koja se rasplamsava, čas ovde, a čas tamo. Mnogi će poginuti, ali većina njih biće Seanšani. Osvajači.

Zagleda se u pristupni ključ pa ga zgrabi.

Mučnina koja ga uhvati bila je moćnija nego ikada ranije. Obori ga na zemlju kao udarac. On kriknu, jedva primetivši da je pao na kaldrmu. Zastenja, čvrsto držeći pristupni ključ i skupljajući se u loptu oko njega. Utroba kao da mu je gorela, pa je okrenuo glavu, prevrnuo se na rame i povratio na most.

Ali držao ju je u sebi. Moć mu je bila potrebna. Ta sočna, prelepa Moć. Čak mu je i vonj onoga što je povratio delovao stvarnije, slađe, zato što je Moć u njemu.

Otvorio je oči. Ljudi su se zabrinuto okupili oko njega. Približava mu se jedan seanšanski odred. Sada je trenutak. Mora da napadne.

Ali ne može. Ljudi deluju tako zabrinuto. Kao da im je stalo. Kao da mare za njega.

Urlajući od osećaja osujećenosti, Rand otvori kapiju, zbog čega ljudi zapanjeno odskočiše. Teturavo se diže na noge i baci se kroz kapiju, na sve četiri, kada seanšanski vojnici isukaše mačeve i stadoše da uzvikuju nepoznate reči.

Rand se dočeka na jedan veliki kameni crno-beli disk, a vazduh oko njega beše samo tama. Prolaz se zatvori za njim, odsecajući Ebou Dar, a disk poče da se kreće. Lebdeo je kroz prazninu, obasjan nekakvim čudnim svetlom. Rand se sklupčao na disku, grleći pristupni ključ i boreći se za dah.

Zašto nisam dovoljno jak?

Nije znao je li ta misao njegova ili je misao Lijusa Terina. Jedno su. Zašto ne mogu da uradim ono što moram?

Disk je putovao neko vreme, a jedino što se u praznini čulo bilo je njegovo disanje. Disk je izgledao kao jedan od pečata na zatvoru Mračnoga, po sredini podeljen vijugavom linijom, koja je razdvajala crno od belog. Rand je ležao tačno na njoj. Onaj crni deo ljudi zovu Zmajev očnjak. On za ljude predstavlja zlo. Uništenje.

Ali Rand je nužno uništenje. Zašto ga Šara toliko pritiska ako on ne mora da uništava? Prvobitno je pokušavao da izbegava da ubija - ali slabi su bili izgledi da će mu to uspeti. A onda je pokušao da izbegava da ubija žene. To se pokazalo nemogućim.

On je uništenje. Mora to da prihvati. Neko mora da bude dovoljno jak da učini ono što je neophodno, zar ne?

Kapija se otvori, a on se teturajući diže na noge, čvrsto držeći pristupni ključ. Zakorači s diska za Lelujanje na praznu poljanu. Mesto gde se jednom s Kalandorom u rukama borio protiv Seanšana. I pretrpeo poraz.

Dugo je zurio u to mesto, samo dišući, a onda je otvorio još jednu kapiju. Ta je gledala na snegom pokriveno polje i ledeni vetar mu je dunuo u lice. Prošao je kroz nju, a stopala su mu utonula u sneg, pa je onda pustio da se kapija zatvori.

Tu se čitav svet prostirao pred njim.

Zašto smo došli ovamo?, pomislio je Rand.

Zato, odgovori Rand. Zato što smo mi ovo načinili. Ovde smo poginuli.