Oluja na obzorju

Stajao je na samom vrhu Zmajeve planine, koji je izronio iz zemlje tamo gde se Lijus Terin ubio pre tri hiljade godina. S jedne strane, planina je bila razvaljena u bezdan i tu se pogled spuštao stotinama stopa. Otvor je bio ogroman i veći nego kada se gleda postrance. Bio je to širok ovalni krug, u kom je ključao rastopljeni kamen. Bilo je to kao da ogroman čerek planine jednostavno nedostaje, kao da je istrgnut, ostavljajući da se vrh diže u vazduh iako čitave jedne strane planine više nema.

Rand je zurio u tu vrelu provaliju. Bilo je to kao da gleda u ralje nekakve zveri. Vrehna je plamtela, a pahulje pepela promicale su nebom.

Nebo je bilo oblačno iznad njega. Tle kao da je bilo jednako daleko, jedva vidljivo, kao nekakvo šareno ćebe. Tamo je zelena mrlja zapravo šuma. Onaj šav je reka. Na istoku je video trunčicu na reci, kao kada slaba struja uhvati list. Tar Valon.

Rand sede, a sneg se ulegnu pod njegovom težinom. Spusti pristupni ključ na smet pored sebe i izatka Vazduh i Vatru da bi se zagrejao.

Onda spusti laktove na kolena, pa se uhvati za glavu i stade da zuri u statuicu čoveka s kuglom.

Da razmišlja.

50

Zlatne vene

Vetar je duvao oko Randa dok je on sedeo na vrhu sveta. Njegovo tkanje od Vazduha i Vatre rastopilo je sneg oko njega, otkrivajući krezubi sivo-crni vrh jedne stene, otprilike tri koraka širok. Vrh je podsećao na slomljeni nokat koji štrči ka nebu, a Rand je sedeo na njemu. Koliko je on mogao da vidi, to je bio sam vrh Zmajeve planine. Možda najviša tačka na svetu.

Sedeo je na svojoj steni, a pristupni ključ beše na kamenu ispred njega. Vazduh je tu bio redak, tako da mu je bilo teško da diše sve dok nije našao način da izatka Vazduh tako da se sabije oko njega. Baš kao u slučaju tkanja koje ga greje, nije bio siguran kako je to učinio. Maglovito se seća Asmodeana kako pokušava da ga nauči jednom sličnom tkanju, a on to nije mogao da nauči. Sada mu je bilo prirodno. Je li posredi uticaj Lijusa Terina, ili to što se on sada bolje snalazi s Jednom moći?

Krezuba i razjapljena usta Zmajeve planine nalazila su se nekoliko stotina stopa ispod njega, s leve strane.Vonj pepela i sumpora štipao je za oči čak i s tolike daljine. Ralje su se crnele od pepela i crvenele od rastopljene stene i bleštavog ognja.

I dalje se držao Izvora. Nije se usuđivao da ga pusti. Ovaj poslednji put kada ga je zgrabio bio je najgori do sada, pa se pribojavao da će ga mučnina savladati ako ponovo pokuša.

Satima je već tu. Ali ne oseća se umorno. Zuri u ter’angreal. Razmišlja.

Šta je on? Šta je Ponovorođeni Zmaj? Znamenje? Žrtva? Mač, da uništava? Zaštitnička ruka, da sačuva?

Marioneta, koja iznova i iznova igra istu ulogu?

Bio je besan. Besan na svet, besan na Šaru, besan na tvorca zbog toga što je ostavio ljude da se bez ikakvih smernica bore protiv Mračnoga. Kakvog prava iko od njih ima da traži od Randa da položi svoj život?

Pa, Rand im je ponudio taj život. Bilo mu je potrebno mnogo vremena da prihvati svoju smrt, ali jeste se pomirio s tim. Zar to nije dovoljno? Zar mora da pati sve do kraja?

Mislio je da više neće osećati bol ako sam sebe dovoljno očvrsne. Ako ništa ne oseća, onda i ne trpi.

Rane u njegovom boku buktale su od bola. Pošlo im je za rukom da ih na neko vreme zaboravi, ali smrti koje je izazvao odrale su mu dušu. Taj spisak je počinjao s Moirainom. Nakon njene smrti, sve je pošlo po zlu. Pre toga je još bilo nade.

Pre toga, nikada nije bio u kutiji.

Shvatio je šta se od njega traži i promenio se kako je mislio da je potrebno. Trebalo je da ga te promene spasu od toga da bude ophrvan. Umreće kako bi sačuvao nepoznate ljude? Izabran je da spase čovečanstvo? Odabran da prisili svetska kraljevstva da se ujedine iza njega, uništavajući one koji neće da slušaju? Izabran je da dovede do smrti hiljada ljudi koji se bore u njegovo ime, da sve te duše nosi na svojim plećima, kao breme koje se nositi mora? Koji čovek može sve to učiniti i sačuvati zdrav razum? Jedini izlaz koji je on mogao da uvidi bilo je da u potpunosti saseče svoja osećanja i da se pretovori u kuendilar.

Ali nije uspeo. Nije mu pošlo za rukom da ugasi osećanja. Onaj glas u njemu bio je tako mali, ali bockao ga je kao igla. I kao igla, otvarao je najmanje moguće rupe u njegovom srcu. Ali krv curi i iz najmanjih rupa.

Sva će mu krv isteći kroz te rupe.

Onog tihog glasa više nema. Nestao je kad je on bacio Tama na pod i skoro ga ubio. Usuđuje li se da nastavi bez tog glasa? To je poslednji ostatak onog starog Randa - Randa koji je verovao da zna šta je ispravno a šta pogrešno. Šta onda ta tišina znači?

Rand uze pristupni ključ i ustade, a čizme mu zaškripaše po kamenu. Bilo je podne, mada se sunce i dalje krilo iza oblaka. Gledao je brda i šume, jezera i sela kako se prostiru ispod planine.

„A šta ako ja ne želim da Šara opstane?", zaurla. Zakorači napred, sve do ruba stene, grleći pristupni ključ.