Oluja na obzorju

Nikada nije bio u Ebou Daru; posetio je samo brda na severu, gde se borio protiv Seanšana koristeći Kalandor. To je bilo mesto gde je doživeo neuspeli. Sada se vratio u Altaru. Ali zašto?

Ujutru, kada su se gradske kapije otvorile, ušao je unutra zajedno sa ostalima koji su stigli preko noći. Krpari su ih sve uveli; izgleda da oni dobijaju hranu od Seanšana da bi hranili odocnele putnike. Bilo je to samo jedno od njihovih brojnih zaduženja. Oni popravljaju posuđe, šiju uniforme i rade raznorazne druge poslove. U zamenu za to, prvi put u svojoj dugoj istoriji imaju zaštitu nekog vladara.

Proveo je dovoljno vremena sa Aijelima da bi prihvatio malo njihovog prezira prema Krparima. Ali taj prezir je bio u sukobu s njegovim znanjem da Tuata’ani - po mnogo čemu - poštuju starije aijelske običaje. Rand se seća kako je to bilo živeti kao oni. U vizijama koje su mu se ukazale u Ruideanu, sledio je Put lista. Takođe je video Doba legendi. Na nekoliko kratkih trenutaka, proživeo je te živote, živote drugih ljudi.

Hodao je zakrčenim ulicama, i dalje pomalo ošamućeno. Sinoć je svoj lepi crni kaput zamenio za običan smeđi plašt, iskrzanih skuta i ponegde zakrpljen. To nije bio krparski plašt, već samo ogrtač što je neki Krpar sašio za čoveka koji se nikada nije vratio po njega. Zahvaljujući tom ogrtaču, manje je upadljiv, bez obzira na to što sada mora da nosi pristupni ključ zadenut za pojas, umesto u dubokom džepu. Krpari su mu takođe dali štap za šetnju, koji je Rand koristio tako što se pogrbio i oslanjao na njega. Možda je upečatljiv zbog visine. On želi da za te ljude bude nevidljiv.

Umalo je ubio sopstvenog oca. Na to ga nisu prisilili ni Semirhag, niti Lijus Terin. Nema izgovora. Nema rasprava. On, Rand al’Tor, pokušao je da ubije rođenog oca. Povukao je Moć, načinio tkanja i skoro ih usmerio.

Randov bes je nestao; zamenilo ga je gađenje; želeo je da sebe očvrsne. Morao je da bude čvrst. Ali eto dokle ga je čvrstina dovela. Lijus Terin je mogao svoje zločine opravdati ludilom. Rand nema ništa, nigde ne može da se sakrije, nema nikakvo utočište od sebe.

Ebou Dar. To je jedan veliki grad, prepun ljudi, podeljen napola velikom rekom. Rand je šetao zapadnom stranom, kroz trgove omeđene prelepim statuama i ulice što su vodile između redova belih kuća, pri čemu su mnoge od njih bile nekoliko spratova visoke. Često je prolazio pored ljudi koji su se tukli pesnicama ili noževima, a niko nije ni pokušavao da ih razdvoji. Čak su i žene nosile noževe u draguljima ukrašenim kanijama što su im visile oko vrata iznad velikih izreza tih haljina koje su nosile preko šarenih podsukanja.

Nije obraćao pažnju na njih. Umesto toga, razmišljao je o Krparima. Krpari su tu bezbedni, ali Randov rođeni otac nije bezbedan u njegovom carstvu. Randovi prijatelji ga se boje; video je to u Ninaevinim očima.

Ljudi koji tu žive nisu uplašeni. Seanšanski zapovednici kreću se kroz gomilu, noseći one svoje bubolike kalpake. Ljudi im se iz poštovanja sklanjaju s puta. Rand je slušao običan svet kako govore da im je drago zbog postojanosti. Čak hvale Seanšane što su ih osvojili!

Rand pređe jednim kratkim mostom preko kanala. Čamčići su lenjo plovili kanalom, a čamdžije su se dovikivale. Grad kao da nije bio podignut ni sa kakvim redom; tamo gde je očekivao kuće, zaticao je radnje - tu su bile raštrkane na sve strane - umesto da su slične radnje zbijene jedne uz druge, kao što je slučaj u većini gradova. Na drugoj strani mosta, prošao je pored jednog visokog belog zamka, a onda pored krčme koja je bila podignuta rame uz rame s njim.

Jedan čovek u šarenom svilenom prsluku gurnu Randa pa mu ponudi podugačko i previše ljubazno izvinjenje. Rand požuri dalje, da ga ovaj ne bi izazvao na dvoboj.

Njemu to ne liči na ugnjeteni narod. Ne oseća se nikakva mrzovolja. Seanšani mnogo bolje drže Ebou Dar nego on Bandar Eban, a ljudi su tu srećni - čak i napredni! Naravno, Altara nikada nije bila snažno kraljevstvo. Rand je od svojih učitelja saznao da se kraljevska vlast nikada nije pružala mnogo dalje od gradskih granica. Isto je i s mnogim drugim mestima koja su Seanšani osvojili. Tarabon, Amadicija, Almotska ravnica. Neka su bolje uređena od Altare, neka lošije, ali sva ta mesta su dočekala bezbednost široko raširenih ruku.

Rand stade i nasloni se na još jednu belu zgradu - u ovom slučaju, potkivačku radnju. Prinese patrljak glavi, pokušavajući da raščisti misli.

Ne želi da se suoči sa onim što je umalo uradio u Kamenu. Ne želi da se suoči sa onim što jeste

uradio: izatkao Vazduh i gurnuo Tama na tle, preteći mu; besneći.

Rand ne može da se suoči s tim. Nije došao u Ebou Dar da bi zverao oko sebe kao neki seljačić. Došao je da uništi svoje neprijatelje! Oni mu prkose i moraju biti uklonjeni. Zarad dobra svih naroda.

Ali ako on povuče toliko moći kroz pristupni ključ, koliku li će štetu načiniti? Koliko li će života okončati? Zar neće jednostavno zapaliti svetionik za Izgubljene, kao kada je čistio?

Neka dođu, ispravi se. Može da ih pobedi.