Oluja na obzorju

Egvena pokuca, pa uđe kada se u odgovor začu poziv. Primaća soba iza vrata bila je prepuna naslaga uobičajenih za učenjake. Hrpe i hrpe knjiga - nalik na patuljaste gradske kule - naslanjale su se jedne na druge. Kosturi raznih stvorova bili su sklopljeni, ali nisu svi bili završeni; ta žena ima dovoljno kostiju za čitavu menažeriju. Egvena se naježi kada ugleda čitav ljudski kostur u jednom uglu, uspravljen i vezan nekim nitima, sa gustim beleškama crnim mastilom ispisanim po kostima.

U sobi jedva da je bilo dovoljno mesta da se prođe, a bilo je samo jedno raščišćeno za sedenje - Benina postavljena stolica, s dva udubljenja u izlizanim rukonaslonima, gde su nesumnjivo Benine ruke počivale u bezbrojnim noćima provedenim u čitanju. Niska tavanica delovala je još niže zbog nekoliko mumificiranih ptica i astronomskih naprava koje su visile s nje. Egvena je morala da se sagne ispod jednog modela Sunca kako bi stigla do mesta gde je Bene stajala i preturala po hrpi knjiga povezanih u kožne korice.

„Ah“, kaza kada primeti Egvenu. „Dobro." Bila je vitka i koščata, tamne kose prošarane sedim vlasima i skupljene u punđu, a baš kao mnoge Smeđe nosila je jednostavnu haljinu, kroja modernog pre jednog ili dva stoleća.

Bene priđe svojoj mekanoj naslonjači, ne obraćajući pažnju na tvrđe stolice pored ognjišta - na kojima su se od Egvenine prethodne posete nataložile hrpe hartije. Egvena raščisti jednu stoličicu i spusti na pod jedan pacovski kostur, tačno između dve hrpe knjiga koje su govorile o vladavini Artura Hokvinga.

„Pa, valjda bi trebalo da krenemo s podučavanjem", reče Bene, sedajući u naslonjaču.

Egvena je pazila da joj lice bude bezizražajno. Je li Bene tražila da opet podučava Egvenu? Ili su je druge naterale na to? Egvena jednostavno ne može da zamisli grubu Smeđu sestru kako stalno biva naterana na dužnost koju niko drugi neće.

Na Benin zahtev, Egvena je izvela čitav niz tkanja, što je daleko iznad umeća većine polaznica, ali Egveni veoma lako, bez obzira na to što joj dvokoren prigušuje moć. Pokušala je da iščeprka kako se Smeđa oseća zbog toga što su joj odaje premeštene, ali je Bene - baš kao većina Smeđih s kojima je Egvena razgovarala - izbegavala da se bavi tom temom.

Egvena pokaza još neka tkanja. Nakon nekog vremena, počela je da se pita kakva je svrha tog susreta. Zar Bene od nje nije i prilikom prethodne posete tražila da joj pokaže veliki broj tih istih tkanja?

„U redu“, reče Bene, sipajući, sebi čaj iz jednog čajnika koji se grejao na malom gorioniku sa ugljem. Nije ponudila Egvenu. „U tome si sasvim dovoljno umešna. Ali - pitam se. Imaš li oštrinu uma, sposobnost potrebnu za izlaženje iz teških okolnosti, što svaka Aes Sedai mora da ima?“

Egvena ništa ne reče, mada namerno nasu sebi čaj. Bene se nije protivila.

„Da vidimo...“, stade da se misli Bene. „Pretpostavimo da se nalaziš u okolnostima u kojima si u sukobu s nekim članicama sopstvenog ađaha. Nabasala si na neke stvari koje ne bi trebalo da znaš, pa su vođe tvog ađaha vrlo ljute na tebe. Odjednom, osuđena si na neke veoma neprijatne dužnosti, kao da pokušavaju da te gurnu pod tepih i zaborave na tebe. Reci mi, kako bi se ti ponela u takvim okolnostima?"

Egvena se skoro zagrcnu. Smeđa nije preterano istančana. Počela je da se raspituje za trinaesto spremište, zar ne? I zbog toga je upala u nevolje? Malo njih zna za tajne istorije koje je Egvena onako olako spomenula za vreme svoje prethodne posete.

„Pa“, poče Egvena skrnuvši čaj, „pokušaću da ovome priđem najbistrijeg uma, koliko je to moguće. Najbolje je to sagledati s tačke gledišta predvodnika ađaha, ili mi se bar tako čini.“

Smeđa se neznatno namršti. „Recimo."

„Sad, u okolnostima koje si opisala, možemo li pretpostaviti da su te tajne poverene ađahu na čuvanje? A, dobro. Pa, sa stanovišta predvodnica ađaha, poremećeni su važni i pažljivo pripremani planovi. Pomisli na to kako li to njima izgleda. Neko je saznao tajne koje ne bi trebalo da sazna. To nagoveštava da neko od pripadnica ađaha u koje se ima najviše poverenja odaje tajne, što je veoma uznemirujuće."

Bene preblede. „Pretpostavljam da je tako nešto moguće."

„Onda bi najbolji način za rešavanje toga bio dvostruk", nastavi Egvena, pa opet srknu čaj. Bio je groznog ukusa.

„Najpre, predvodnice ađaha morale bi da budu uverene. Moraju đa znaju kako nisu one krive zbog toga što je ta tajna procurela. Da sam ja ta navodna sestra u nevolji - i da nisam učinila ništa loše - otišla bih kod njih i objasnila šta se desilo. Tako bi one prestale da traže onu koja je odala tajnu."

„Ali", primeti Bene, „to verovatno ne bi pomoglo sestri - toj navodnoj sestri koja je u nevolji - da se izvuče od kažnjavanja."

„Ne može da naškodi", odgovori Egvena. „Ona je verovatno pod kaznom kako bi bila sklonjena s puta dok njen ađah traži izdajnicu. Kada predvodnice budu saznale da izdajnice nema, verovatnije će na okolnosti u kojoj se posrnula sestra nalazi gledati sa saosećanjem - naročito nakon što im je ona ponudila rešenje."