Putanja bodeža

„Mislim da nećeš“, tiho reče Pevara, a Jukiri polako klimnu glavom, slažući se. Serin se više nije poigravala drškom svoga noža; držala ga je toliko čvrsto da su joj zglobovi pobeleli.

Jašući kroz duboke snegove Andora, bauljajući kroz njih, Tovejn Gazal je proklinjala dan kada se rodila. Niska i pomalo punačka, s glatkom bakarnom kožom i dugom, sjajnom, tamnom kosom, kroz godine se mnogima činila lepuškastom, ali niko je nikada nije nazvao lepoticom. A sasvim sigurno to niko ne bi učinio sada. Tamne oči, nekada iskrene, sada su probijale rupe u svemu što bi pogledala. Ako ne bi bila ljuta. Danas je bila ljuta. Kada je Tovejn bila ljuta, i guje su bežale.

Još četiri Crvene su jahale bauljale za njom, a iza njih je bilo dvadeset stražara Kule u tamnim kaputima i ogrtačima. Nijednom od muškaraca nije se dopadalo što su im oklopi sklonjeni u bisage na tovarnim konjima, i posmatrali su šumu koja se pružala sa obe strane puta, kao da svakog trenutka očekuju napad neprijatelja. Kako su samo zamišljali da pređu tri stotine milja Andora neprimećeni ako nose ogrtače s Plamenom Tar Valona koji se presijava s njih, Tovejna nikako nije mogla da zamisli. Mada, ovaj put gotovo da je bio završen. Za dan, najviše dva, ako putevi i dalje budu prekriveni do kolena dubokim snegom, i ako on i dalje bude zasipao konje, pa će se sresti s preostalih devet družina, potpuno istih kao što je njena. Nisu sve sestre u njima bile Crvene, nažalost, ali to je nije i suviše mučilo. Tovejn Gazal, nekadašnja Predstavnica Crvenih, ući će u istorije kao žena koja je uništila ovu Crnu kulu.

Bila je sigurna da Elaida misli kako joj je zahvalna zbog ove mogućnosti, što je pozvana nazad iz prognanstva i nemilosti, što joj je data prilika da se iskupi. Ona iskezi zube, a da je neki vuk provirio pod duboku kapuljaču njenog ogrtača, pobegao bi skičeći. Ono što je učinjeno pre dvadeset godina bilo je neophodno, a Svetlost spalila sve one koji su mrmljali kako je Crni ađah sasvim sigurno bio umešan. Bilo je neophodno i ispravno, ali je Tovejn Gazal ostala bez svoje stolice u Dvorani, i bila je naterana da arlauče za milost pod šibama, dok su je okupljene sestre posmatrale, a čak su i polaznice i Prihvaćene bile svedoci toga da su i Predstavnice podložne zakonima, mada im nije bilo rečeno o kom zakonu se radilo. A onda je bila otposlata da poslednjih dvadeset goaina radi na usamljenom imanju u Crnim brdima, kod Gazdarice Džere Dovil, žene koja je smatrala da Aes Sedai koje odrađuju pokoru u progonstvu nisu ni po čemu drugačije od ostalih pomagača na imanju koji moraju da rade po suncu i snegu. Tovejn pomeri šake na uzdama; još uvek je osećala žuljeve. Gazdarica Dovil čak ni sada Tovejn nije mogla da pomisli na tu ženu bez ukazivanja poštovanja koje je ova zahtevala gazdarica Dovil je verovala u težak rad. I u čvrstu ruku, čvršću od one s kojom se suočavaju polaznice! Nije imala milosti ni za koga ko bi pokušao da se izvuče od rmbačenja od kog su pucale kosti, koje je i sama sprovodila, a i manje od nimalo milosti za ženu koja bi se iskrala ne bi li se utešila u naručju nekog lepuškastog mladića. To je bio Tovejnin život u poslednjih dvadeset godina. A Elaida se provukla kroz procepe neuhvaćena, otplesala je svojim putem do Amirlin Trona, koji je Tovejn nekada sanjala za sebe. Ne, nije bila nimalo zahvalna. Ali ona se naučila da čeka na sopstvenu priliku.

Iznenada, visoki muškarac u crnom kaputu, kome je duga kosa padala na ramena, nagna svoga konja iz šume, pravo na put pred njom, rasipajući sneg. „Nema svrhe da se odupirete“, odlučno je objavio, podigavši ruku u rukavici. „Predajte se mirno i niko neće biti povređen.“

Ni njegova pojava, ni njegove reči nisu bile razlog što je Tovejn zauzdala svog konja, sačekavši da je ostale sestre sustignu. „Uhvatite ga“, smireno je rekla. „Biće vam bolje da se povežete. Stavio me je pod štit.“ Izgleda da je jedan od onih Aša’mana došao pred nju. To je bilo baš ljubazno od njega.

Odjednom, ona shvati kako se ništa ne događa, pa skrenu pogled s tog čoveka da se namršti na Dženejr. Ženino bledo, četvrtasto lice delovalo je kao da je bez kapi krvi. „Tovejn“, obrati joj se ona, nesigurno, „i ja sam pod štitom.“

„Ja sam takođe pod štitom“, s nevericom zasopta Lemaj, a ostale joj se pridružiše, sve grozničavije. Sve su bile pod štitovima.

Između drveća se pojavi još ljudi u crnim kaputima, jašući na konjima koji su polako stupali uokolo. Tovejn kod petnaestog prestade da broji. Stražari su razdraženo gunđali, čekajući zapoved sestara. Još uvek nisu ništa znali, osim da im je družina grubijana preprečila put. Tovejn poče iznervirano da cokće. Naravno da svi ti muškarci nisu mogli da usmeravaju, ali izgleda da je svaki Ašaman koji je mogao krenuo protiv nje. Nije se uznemiravala. Za nju, za razliku od nekih od sestara koje su je pratile, ovo nisu bili prvi muškarci sposobni da usmeravaju s kojima se suočavala. Visoki čovek poče da jaše ka njoj, osmehujući se, očigledno smatrajući kako će poštovati njegovo glupavo naređenje.