Putanja bodeža

Ili je možda Sorilea htela da sazna je li Rand pogodan za Min; ponekad se činilo da je to tako. Mudre su prihvatile Min kao jednu od svojih, ili gotovo kao takvu, ali za nekoliko prošlih nedelja Sorilea ju je cedila kao da je krpa pod praljinom prakljačom. Sedokosa Mudra zboranog lica želela je da zna svaku sitnicu o Min, i svaku mrvicu o Randu. Želela je prašinu iz njegovih džepova! Dva puta je Min pokušala da izvrda neprekidna propitivanja, i dva puta je Sorilea izvukla šibu! Ta užasna starica jednostavno ju je presavila preko strane najbližeg stola, a potom joj je saopštila da će to možda uspeti da joj osveži pamćenje. Nijedna od ostalih Mudrih nije pokazala ni najmanje saosećanja, isto tako! Svetlosti, sa čime je sve morala da se nosi zbog tog čoveka! A povrh svega, neće moći da ga ima samo za sebe.

Kecuejn je bila iz potpuno druge priče. Neverovatno dostojanstvena Aes Sedai, proseda koliko je Sorilea bila seda, kao da se nije ni najmanje zanimala za Min i Randa, kao ni za njih posebno, ali je provodila veoma mnogo vremena u Sunčevoj palati. Bilo je nemoguće potpuno je izbeći; činilo se da lunja kud god poželi. A kada bi Kecuejn pogledala u Min, koliko god to bilo nakratko, Min nije mogla a da ne vidi ženu koja je bikove mogla naučiti da plešu, a medvede da pevaju. Stalno je iščekivala da ta žena pokaže prstom u nju i objavi kako je došlo vreme da Min Faršou nauči da drži loptu na vrhu nosa. Pre ili kasnije Rand će morati da se ponovo suoči s Kecuejn, a od te pomisli Minin stomak vezivao se u čvor.

Naterala je sebe da se sagne nad knjigu. Jedno krilo vrata se otvori, a Rand ušeta krupnim koracima sa Zmajevim žezlom naslonjenim na savijenu ruku. Nosio je zlatnu krunu, širok venac od lovorovog lišća to mora da je bila ta Kruna mačeva o kojoj su svi toliko pričali pripijene čakšire koje su mu otvoreno pokazivale noge i zeleni svileni kaputić sa zlatovezom koji mu je tako prelepo pristajao. On je bio prelep.

Označivši gde je stala porukom koju je gospar Fel bio poslao, napisavši da je „i suviše lepa“, pažljivo je zatvorila knjigu i pažljivo je spustila na pod pored svoje stolice. Onda je prekrstila ruke i čekala. Da je stajala, tapkala bi nogom, ali nije mogla đopustiti tom muškarcu da misli kako će poskočiti samo zato što se on konačno pojavio. On je za trenutak stajao osmehujući joj se i zbog nečega čupkajući sopstveno uvo činilo se da pevuši! a onda se, iznenada, okrenuo da se namršti na vrata. „One Device tamo nisu mi rekle da si ovde. U stvari, jedva da su progovorile ijednu reč. Svetlosti, delovale su spremne da podignu velove kada su me ugledale.“

„Možda su uznemirene“, smireno mu je rekla. „Možda su se pitale gde si. Kao i ja. Možda su one brinule da nisi povređen, ili bolestan, ili prehlađen.“ Kao što sam brinula ja, ogorčeno je pomislila. Taj je čovek delovao zbunjeno!

„Pa pisao sam ti“, polako je rekao, a ona šmrknu.

„Dvaput! Imaš Aša’mane da ti raznose pisma, a ti si mi pisao dva puta, Rande al’Tore. Ako to nazivaš pisanjem!"

Zateturao se kao da mu je udarila šamar ne; kao da ga je šutnula u stomak! i zatreptao. Ona se odlučno pribrala i zavalila se na naslon stolice. Pokaži muškarcu sažaljenje u pogrešnom trenutku i nikada nećeš moći da povratiš izgubljeni prostor. Deo nje želeo je da ga zagrh, da ga uteši, da uguši sve njegove bolove, da umiri sve njegove povrede. Imao ih je tako mnogo, a odbijao je da prizna ijednu. Ona neće poskočiti i poleteti ka njemu izgarajući da sazna šta je pošlo naopako... Svetlosti, mora da mu bude dobro.

Nešto je.nežno uhvati ispod laktova i podiže je sa stolice. Dok su joj plave čizme visile u vazduhu, odlebdela je kroz vazduh ka njemu. Zmajevo žezlo otplovilo je od njega. Znači tako, mislio je da može da se osmehne, je li?

Mislio je da je sladak osmeh može preobratiti? Otvorila je usta da mu očita bukvicu. Vrlo oštru bukvicu! Obavijajući ruke oko nje, poljubio ju je.

Kada je ponovo mogla da diše, kroz trepavice je prcvirila nagore, ka njemu. „Prvi put...“ Progutala je knedlu da bi pročistila glas. „Prvo je Džahar Narišma ušetao pokušavajući da pogledom proburazi lobanje svjh prisutnih, onako kako on to radi, i nestao je pošto mi je dodao parče pergamenta. Da vidimo. Pisalo je: ’Uzeo sam krunu Ilijana. Ne veruj nikome dok se ne vratim. Rand.’ Malo prekratko za pravo ljubavno pismo, rekla bih.“

On ju je ponovo poljubio.