Putanja bodeža

Još csam dana je proteklo u batrganju kroz sneg ako nije padao, i cvokotanju po gostionicama kad jeste. Još osam dana koliko su Srodnice bile zamišljene ili sumorno zurile u sestre, a vetrotragačice se šepurile koliko pred Srodnicama toliko i pred Aes Sedai. Devetog dana ujutru, Elejna je počela da priželjkuje da jednostavno sve one skoče jedne drugima za grlo.

Pitala se jesu li u stanju da poslednjih deset milja do Kaemlina pređu bez ubistva, kada joj je Kirstiejn zakucala na vrata i upala ne sačekavši odgovor. Jednostavna vunena haljina u kojoj je žena bila nije odgovarala polazničkoj beloj, a nekako joj se povratio i veći deo dostojanstva, kao da joj je to što je znala šta je čeka, pojednostavljivalo sadašnjost, ali sada je napravila žuran kniks, gotovo se saplevši preko sopstvenog ogrtača, a skoro crne oči bile su joj uznemirene. „Ninaeva Sedai, Elejna Sedai, lord Lan kaže kako odmah morate da dođete“, izgovorila je bez daha. „Rekao mi je da ne razgovaram ni s kim, a ni vi, takođe.“

Elejna i Ninaeva izmenjaše poglede sa Avijendom i Birgitom. Ninaeva je progunđala ispod glasa o muškarcu koji ne razlikuje lično od javnog, ali bilo je očigledno, i pre no je pocrvenela, kako ni sama nije tako mislila. Elejna oseti kako se Birgita usredsredila, poput nategnute strele koja traži metu.

Kirstiejn nije znala šta je Lan hteo, samo kuda da ih povede do male kolibe izvan Kulenovog raskršća, gde je Adeleas prethodne noći odvela Ispan. Lan je stajao ispred, očiju hladnih poput vazduha, i nije dozvolio Kirstiejn da uđe. Kada je Elejna ušla, videla je zbog čega.

Adeleas je ležala postrance pored prevrnutog tronošca, a prevrnuta šoljica na grubom drvenom podu nedaleko od njene ispružene ruke. Oči su joj prazno zurile, a barica zgrušane krvi širila joj se od duboke posekotine preko grla. Ispan je ležala na malom krevetu, zureći u tavanicu. Raširene usne su joj otkrivale iskežene zube, a iskolačene oči delovale su pune užasa. Što su verovatno i bile, jer joj je drveni kolac debljine zgloba štrčao između grudi. Čekić, koji se očigledno koristio da se on zabode, ležao je kraj postelje, na ivici tamne mrlje koja se širila ispod.

Elejna se napela kako bi prekinula da razmišlja o pražnjenju želuca na licu mesta. „Svetlosti“, prodahtala je. „Svetlosti! Ko je ovo mogao da uradi? Kako je iko mogao ovo da uradi?“ Avijenda je odmahivala glavom, začuđena, a Lan se nije potrudio da uradi ni toliko. Samo je gledao na sve strane istovremeno, kao da je očekivao da će, ko god da je izvršio ovo ubistvo, ili šta god to bilo, ući kroz jedan od dva malena prozora, ako ne i kroz zidove. Birgita je izvukla nož iza pojasa, a po njenom izrazu, bilo je jasno kako je žarko želela da je ponela svoj luk. Ta nategnuta strela u Elejninoj glavi bila je jača nego ikada.

U prvom trenutku Ninaeva je samo stajala na jednom mestu, proučavajući unutrašnjost kolibe. Osim onoga što je bilo očigledno, malo šta je moglo da se vidi. Drugi tronožac, grubi sto na kom je tinjala lampa, zeleni čajnik i druga šolja, jednostavno kameno ognjište s hladnim pepelom u središtu. To je bilo sve. Koliba je bila toliko mala da je Ninaeva u jednom koraku prišla stolu. Uronila je prst u čajnik, a onda ga dotakla vrhom jezika, pa energično ispljunula i ispraznila čitav čajnik na sto, prolivši čaj s listićima. Elejna je zaćuđeno žmir.kala.

„Šta se dogodilo?“, s vrata je smireno upitala Vandena. Lan se pomeri da joj prepreči put, ali ga ona kratkim pokretom zaustavi. Elejna krenu da je obgrli jednom rukom, ali usledi još jedno podizanje dlana koje je zaustavi. Vandenine oči su počivale na njenoj sestri, a lice joj je bilo ispunjeno smirenošću Aes Sedai. Mrtva žena na podu kolibe kao da nije postojala. „Kada sam videla kako svi idete u ovom pravcu, pomislila sam... Znale smo da nam nije ostalo još mnogo godina, ali...“ Njen glas je bio sama smirenost i dostojanstvo, ali to nije bilo nikakvo čudo, ako je to bila maska. „Šta si pronašla, Ninaeva?"

Saosećanje na Ninaevinom licu delovalo je čudno. Kašljucnuvši, ona uperi prst ka hstićima čaja ne dodirujući ih. Ka belim komadićima među crnim lišćem. „Ovo je koren crventrna“, reče pokušavajući da zvuči sabrano, što joj nije polazilo za rukom. „Sladak je, tako da ga osim ako znaš šta je to verovatno nećeš ni primetiti u čaju, a naročito ako ga piješ s dosta meda.“ Vandena klimnu, ne skidajući oči sa svoje sestre. „Adeleas je bila zavolela sladak čaj u Ebou Daru.“

„Mala količina smiruje bolove“, reče Ninaeva. „Ova količina... Ova količina ubija, ali polako. Čak i dva-tri gutljaja bilo bi dovoljno.“ Udahnuvši duboko, ona dodade: „Možda su bile svesne satima. Nemoćne da se pokrenu, ali svesne. Ko god da je ovo uradio ili nije hteo da se izloži opasnosti da neko dođe prebrzo s protivotrovom mada ne znam nijedan, ne za ovako jaku mešavinu ili je hteo da jedna ili druga znaju ko ju je ubio.“ Elejna zasopta zbog te surovosti, ali Vandena samo klimnu glavom.