Putanja bodeža

Veoma sažeto nabrajanje, izrečeno kao da se radi o dogovoru zbog moguće trgovine konjima. Za Naen i Eleniju je znala, iako nije da Džarid i dalje veruje kako njegova žena može da dođe do prestola. Arimila jeste bila guska ako je verovala kako bi mogla biti prihvaćena, bez obzira na to ko je podržava. Poslednjih pet imena unosilo je brigu. Svako je nekada bilo jaka podrška njenoj majci, isto kao i Dijelin, i svako je upravljalo moćnom kućom.

„Dakle, Aratela i Aemlin žele presto“, promrmlja Elejna. „Ne mogu da verujem da ga i Elorijen traži, ne za sebe.“ Pelivar bi mogao da nastupa u ime jedne od svojih ćerki, ali Luan je imao samo unučice, a nijedna nije bila dovoljno stara. „Govoriš kao da bi se mogli ujediniti, svih pet Kuća. Iza koga?“ To bi bila kobna pretnja.

Smeškajući se, Dijelin podupre bradu šakom. „Izgleda da oni misle kako bi trebalo da ja preuzmem presto. Sada, šta nameravaš u vezi s Ponovorođenim Zmajem? Nije svraćao već neko vreme, ali čini se kao da on može da se stvori iz vazduha.“

Elejna na trenutak čvrsto zatvori oči, ali kad ih je otvorila, još uvek je sedela na stepenicama postolja u Velikoj dvorani, a Dijelin joj se i dalje smeškala. Njen brat se borio za Elaidu, a njen polubrat je bio Beli plašt. Ispunila je dvorac ženama koje su svakog časa mogle da se okrenu jedne protiv drugih, da se i ne pomene činjenica da je jedna od njih bila Prijateljica Mraka, možda čak i Crni ađah. A najveća pretnja s kojom se suočavala kada bude zahtevala presto, veoma snažna pretnja, bila je podrška ženi koja je izjavila kako ona podržava Elejnu. Svet je bio dovoljno lud. Mogla je još malo da doprinese tom ludilu.

„Nameravam da ga vežem kao svog Zaštitnika", rekla je, i nastavila pre nego što je druga žena uspela išta osim da zaprepašćeno trepne. „Takođe se nadam da ću se udati za njega. Mada, sve to nema nikakve veze s Lavljim prestolom. Prvo što nameravam da uradim...“

Kako se priča razvijala, Dijelin je počela da se smeje. Elejna je žarko želela da zna je li to bilo oduševljenje zbog njenih namera ili zato što je Dijelin videla da je njen sopstveni uspon do Lavljeg prestola upravo postao gladak. Bar je saznala sa čim se suočava, sada.

Ujahujući u Kaemlin, Devid Henlon nije mogao a da ne razmišlja kako je to grad stvoren za pljačku. U godinama provedenim po vojskama video je mnoga sela i gradiće koji su bili opljačkani, a jednom, pre dvadeset godina, jedan veličanstveni grad, Kairhijen, pošto su Aijeli otišli. Čudno da su svi ti Aijeli ostavili Kaemlin naizgled netaknut, no i onda, da najviše kule Kairhijena nisu gorele, bilo bi teško znati da su prošli tuda; velike količine zlata, između ostalog, ležale su na sve strane, čekajući da budu pokupljene, a bilo je i podosta ljudi koji su ga kupili. Mogao je da vidi ove široke ulice pune konjanika i užurbanih ljudi, debelih trgovaca što bi dali svoje zlato pre no ih nož dotakne, u nadi da će im životi biti pošteđeni, vitkih devojaka i punačkih žena koje postanu toliko preplašene kada su saterane uza zid da jedva uspevaju da zacvile, a nekmoli da se otimaju. Viđao je takvo šta i činio je tako, i nadao se da će to ponoviti. Mada ne u Kaemlinu, priznao je uzdišući. Da su naređenja koja je dobio bila od one vrste koju je mogao da ne posluša, otišao bi tamo gde plen možda ne bi bio tako bogat, ali sasvim sigurno bi bio lakši za pljačkanje.

Uputstva koja je dobio bila su jasna. Ostavivši svoga konja u štali Crvenog bika u Novom gradu, peške je prešao poslednju milju do visoke kamene kuće u poprečnoj uhci, kuće koja nije bila napadna mada je dobrostojeća trgovkinja imala zlata a beše označena samo malom sličicom na vratima, crvenim srcem na zlatnoj šaci. Jedan rmpalija koji ga je pustio u kuću nije bio nikakav trgovački pomoćnik, ne s tim izguljenim zglobovima i sunjičavim očima. Ogromni čovek ga je bez reči poveo dublje u kuću, a onda naniže, ka podrumu. Henlon olabavi mač u koricama. Video je on muškarce i žene, propale gubitnike, koje su vodili na sopstvena, veoma zamršena pogubljenja. Nije mislio da je u ičemu podbacio, pa ipak, nije baš bio ni mnogo uspešan. Mada, poštovao je naređenja. A to nije uvek bilo dovoljno.

U podrumu od grubog kamena, osvetljenom pozlaćenim lampama koje su bile postavljene unaokolo, njegov pogled prvo odluta ka ljupkoj ženi u skerletnoj svilenoj haljini ukrašenoj čipkom, s kosom skupljenom pod penušavu čipkanu mrežicu. Nije znao ko je ova gospa Šiejn, ali naređenja koja je dobio nalagala su mu da je sluša. Priđe joj svojim najboljim korakom, osmehnut. Ona ga je samo pogledala, kao da je od njega očekivala da primeti šta se još nalazi u podrumu.