Putanja bodeža

Brzo su rastovarena još četiri konja, a one su skupile zbirku koja bi, da je doneta u Kulu, bila povod za slavlje. Čak iako niko nije proučavao ter’angreale. Bilo ih je u svim mogućim oblicima. Šolja i činija i vaza, od čega nisu postojale dve istog oblika ili veličine ili od istog materijala. U ravnoj crvotočnoj kutiji koja se raspadala, a čime god da je bila postavljena, to se odavno pretvorilo u prašinu, ležali su komadi nakita ogrlica i narukvice s raznobojnim kamenjem, zatim tanak, draguljima ukrašen pojas, nekoliko prstenova a bilo je mesta za još takvih. Svaki taj deo bio je ter’angreal, a svi su se slagali; očito je da su bili namenjeni da se nose zajedno, mada Elejna nije mogla ni da zamisli koja bi žena poželela da odjednom stavi toliko nakita. Avijenda je pronašla bodež čija je drška od grubog jelenjeg roga bila obmotana zlatnom žicom; imao je tupo sečivo koje je, po svemu sudeći, oduvek bilo takvo. Ona ga je neprekidno okretala po rukama šake su počele da joj podrhtavaju dok joj ga Elejna nije oduzela i stavila ga pored ostalih, na poklopac rezervoara. Čak i tada je Avijenda neko vreme stajala, posmatrajući ga i oblizujući se, kao da su joj se usne osušile. Bilo je tu prstenja, naušnica, ogrlica, narukvica i kopči, a neki su komadi imali veoma čudne šare. Bilo je tu statuica i figurica ptica i životinja i ljudi, nekoliko naoštrenih noževa, pet-šest krupnih privesaka od bronze ili čelika, većinom ukrašenih neobičnim šarama, a ni na jednom nije bilo slike koju bi Elejna razumela, nekoliko veoma neobičnih šešira, koji kao da su bili napravljeni od metala, suviše zapetljanog i suviše tankog da bi to bili kalpaci, kao i jedan broj predmeta za koje nije ni znala kako bi ih nazvala. Palica debljine ručnog zgloba, jarkocrvena, glatka i zaobljena, čvrsta ali tvrda iako je delovala kao da je napravljena od kamena; kada ju je dotakla nije bila samo malo toplija, već gotovo vrela! Nije ta vrelina bila ništa stvarnija od toplote, ali ipak! A šta da se kaže za grupu pletenih metalnih lopti, koje su stajale jedna u drugoj? Svako pomeranje izazivalo je tih, melodičan zvon, svaki put drugačiji, a imala je osećaj da će se, bez obzira koliko gledala u njih, uvek naći još jedna, manja loptica koja čeka da bude primećena. Nešto što je ličilo na kovačku igračku od upletene žice, ali napravljeno od stakla? Bilo je toliko teško da ga je ispustila, a ono je odrubilo parče sa ivice poklopca rezervoara. Jedna zbirka koja bi izazvala divljenje svake Aes Sedai. A najvažnije je bilo da je pronašla još dva angreala. Njih je Elejna veoma pažljivo stavila sa strane, nadohvat ruke.

Jedno je bio čudan komad nakita, zlatna narukvica pričvršćena pomoću četiri pljosnata lančića za prstenove, potpuno pokrivena zapetljanom šarom nalik lavirintu. Bio je jači od ova dva, jači i od kornjače u njenoj kesi. Bio je napravljen za ruku sitniju od njene ili Avijendine. Začudo, narukvica je imala malu bravicu sa sve majušnim, cevastim ključem koji je visio na tankom lančiću i koji je, očito, mogao da se odvoji. Sa sve ključem! Drugo je bila od vremena potamnela slonovača žena koja sedi, nogu prekrštenih pred sobom, golih kolena, ali kose tako duge da ju je prekrila bolje nego da je imala ogrtač. Nije dostizala čak ni jačinu kornjače, međutim, bila joj je veoma privlačna. Jedna ženina šaka odmarala joj se na kolenu, a dlan i prsti su bili postavljeni tako da je palac dodirivao dva prsta u sredini, dok je druga šaka bila podignuta, sa uspravljenim palcem i kažiprstom a ostalim prstima savijenim. Cela figura odisala je nekim uzvišenim dostojanstvom, no pažljivo izrađeno lice odavalo je uživanje i radost. Možda je bila napravljena prema nekoj stvarnoj ženi? Nekako je delovala veoma lično. Možda su to radili, u Dobu legendi. Za neke ter’angreale, neizmerno velike, bili su potrebni ljudi, i konji, a ponekad i Moć da bi se pomerili, međutim, većina angreala bila je dovoljno mala da ih čovek nosi uza se; ne baš svi, već većina.

Upravo su uklanjale prekrivku od šatorskog platna s još jednog pletenog sepeta kada žurno naiđe Ninaeva. Ata’an Mijere su upravo izlazile iz jedne od zgrada, ali više nisu šepale. Merilila je razgovarala s Rinejlom tačnije, vetrotragačica je govorila, a Merilila je slušala. Elejna se pitala šta li se tamo dogodilo. Mršava Siva više nije delovala onako zadovoljno. Skupina Srodnica . se uvećala, ali još dokje Elejna gledala, druge tri oklevajući uđoše u dvorište, a još dve su stajale na ivici maslinjaka, nesigurno provirujući. Osećala je Birgitu, negde tamo među drvećem, i tek malo manje živčanu nego ranije.

Ninaeva baci pogled na izložene ter’angreale, pa cimnu pletenicu. Negde usput je izgubila šešir. „To može da sačeka“, rekla je, zvučeći kao da se gadi. „Vreme je.“

5

Nadolazak oluje