Putanja bodeža

Je li nešto pogrešila tamo dole, dok ih je Lečila? Merilila je inače bila pregovarač i umirila je nekoliko međudržavnih zavada; u Beloj kuli bilo ih je malo koje bi bile bolje od nje. Ali Elejna se prisetila da je jednom čula priču, neku vrstu šale, o domanskoj trgovkinji, tovarmajstoru Morskog naroda i Aes Sedai. Nije bilo mnogo ljudi koji bi pričali šale o Aes Sedai; nije bilo sasvim bezbedno prepričavati ih. Trgovkinja i tovarmajstor pronašli su jednu običnu stenu na obali, pa su je prodavali jedno drugom, nekako zaradivši svaki put. A onda je naišla Aes Sedai. Domanka je ubedila Aes Sedai da taj obični kamen kupi od nje po dvostruko većoj ceni od one koju je sama platila. A posle je Ataan Mijere ubedio Aes Sedai da kupi tu istu stenu od njega još dva puta skuplje. To je bila samo šala, međutim, pokazivala je šta su ljudi verovali. Možda starije sestre i ne bi prošle mnogo bolje u cenkanju s Morskim narodom.

Čim su stigli do vrha, Avijenda je krupnim koracima otišla pravo do ruba litice, pa je stajala piljeći na sever, nepomična poput kipa. Elejni je trebalo nekoliko trenutaka da shvati kako se ova ne divi pogledu; Avijenda je jednostavno buljila u prazno. Pomalo trapavo prikupljajući suknje, jer je u ruci držala tri angreala, pridružila se prijateljici.

Litica se obrušavala preko pedeset stopa do maslinjaka, strmi nanosi nazubljenog sivog kamena, golog, osim ponekog malog, osušenog grma. Nije to bila padina koja je uznemiravala, ali pogled odatle u svakom slučaju nije bio isti kao pogled na zemlju s drveta, na primer. Začudo, Elejna oseti kako joi se pomalo vrti u glavi kada je pogledala nadole. Avijenda kao da nije primećivala da su joj prsti gotovo na samoj ivici.

„Muči li te nešto?“, tiho je pitala Elejna.

Avijenda je i dalje piljila u daljinu. „Obrukala sam te“, konačno je rekla. Glas joj je bio ravan, prazan. „Ne mogu da napravim prolaz kako treba i svi su videlikako sam te osramotila. Od nekog sluge sam pomislila da je Senkin nakot, i ponela sam se i više nego blesavo. Ata’an Mijere me ne primećuju i odmeravaju Aes Sedai, kao da sam ja za Aes Sedai neko pseto, koje će skakati na njihovu zapovest. Pravila sam se kako mogu da nateram Senotrka da ti odgovara, međutim, nijednoj Far Dareis Mai nije dozvoljeno da ispituje zarobljenike dok nije venčana za koplje najmanje dvadeset godina, a čak ni da to posmatra dok ga nije nosila najmanje deset. Ja sam slaba i mekana, Elejna. Ne mogu da podnesem da te dalje sramotim. Ako te još jednom obrukam, umreću.“

Elejna oseti kako joj se usta suše. To je i previše zvučalo kao obećanje. Uhvativši Avijendu čvrsto za mišicu, ona je povuče od ivice. Aijeli su ponekad umeli da budu zbilja čudni, upravo onoliko koliko su Aes Sedai mislile da jesu. Ona nije stvarno pomislila da će se Avijenda baciti dole ne zaista – ali nije želela ništa da prepušta slučaju. Druga žena makar nije pokušala da joj se odupre.

Pošto su sve ostale delovale zabavljenije sobom ili jedna drugom, Ninaeva je razgovarala sa ženama Morskog naroda, sa obe ruke na pletenici i licem koje je, od napora da ne viče, potamnelo gotovo kao i njihova, dok su je one slušale oholo i naduveno. Merilila i Sarejta i dalje su čuvale Zdelu, dok je Kejrejn bezuspešno pokušavala da razgovara sa Srodnicama. Riejna joj je odgovarala, iako je nesigurno žmirkala i grickala usnice, ali Kirstiejn je stajala tiha, podrhtavajući, dok je Gejrnija čvrsto žmurila. Elejna je ipak govorila tiho. Ovo se nije ticalo nijedne od njih.

„Nikoga ti nisi obrukala, a ponajmanje mene, Avijenda. Ništa što si ti učinila nikada me nije posramilo, niti bi išta što ćeš učiniti moglo to da napravi.“ Avijenda je nesigurno treptala. „A ti si meka i slaba koliko i jedna stena.“ To mora da je bio najčudniji kompliment koji je ikada ikome uputila, ali Avijenda je delovala zaista zahvalno. „A kladim se i da je Morski narod izbezumljen od straha zbog tebe.“ Još čudniji; Avijenda se na njega nasmešila; mada bledo. Elejna duboko udahnu. „A što se tiče Ispan...“ Nije želela ni da misli na to. „I ja sam mislila kako bih mogla da učinim ono što je bilo neophodno, ali od same pomisli na to znoje mi se dlanovi i kuva mi u stomaku. Ispovraćaću se ako i pokušam. Tako da nam je to zajedničko."

Avijenda rukom napravi znak Devica koji je značio: „Zapanjila si me“; ona je nedavno počela Elejnu aa uči nekim znakovima, iako je rekla kako je to zabranjeno. Izgleda da je to što su bile skorosestre koje su učile da postanu nešto više menjalo stanje stvari. Iako u stvari i nije. Avijenda je, izgleda, smatrala da je njeno objašnjenje potpuno jasno. „Nisam htela da kažem kako ne bih mogla“, dodala je glasno, „samo da ne znam kako. Verovatno bih je ubila pokušavajući.“ Odjednom se osmehnula, mnogo jače i toplije nego ranije, pa je blago dotakla Elejnin obraz. „Mi obe imamo slabosti u sebi“, prošaputala je, „ali one nam ne donose nikakvu sramotu dok god samo nas dve znamo za njih.“