Putanja bodeža

Rinejla je namršteno prelazila pogledom po ženama oko Zdele, kao da nešto traži. Činilo se da ih odmerava, prosuđujući njihove sposobnosti. „Talaan din Gelin“, odjednom je zarežala, „zauzmi svoju stanicu!“ To je bilo poput udarca bičem! Čak je i Ninaeva poskočila.

Talaan se duboko pokloni, dotičući srce, pa otrča do Zdele. Čim se pokrenula, Rinejla se ponovo oglasila. „Metara din Džunejl, zauzmi svoju stanicu!"

Metara, punačka ali čvrsta, požuri za Talaanom. Nijedna od učenica nije bila dovoljno stara da zasluži ono što je Morski narod nazivao „imenom soli“.

Pošto je počela, Rinejla je brzo izverglala imena, prozivajuči Rajnin i još dve vetrotragačice, koje su se sve brzo pokrenule, iako ne onako brzo kao učenice. Sudeći po broju njihovih privezaka, Najm i Risejl bile su na višem položaju od Rajnin; ove ponosne žene su delovale zapovednički, ali su bile upadljivo slabije. Onda je Rinejla zastala, koliko traje otkucaj srca, no to je bilo primetno usred.tog brzog nabrajanja. „Tibrajla din Gelin Južni Vetar, zauzmi svoju stanicu! Kajra din Gelin Nadirući Talas, preuzmi vođstvo!“

Elejni na trenutak laknu kad Rinejla nije imenovala samu sebe, ali to je trajalo otprilike koliko i Rinejlino zastajanje. Tibrajla i Kajra razmeniše jedan jedini pogled, Tibrajla namrštena a Kajra samozadovoljna, pre nego što krenuše ka Zdeli. Osam naušnica i mnoštvo privezaka koji su se preklapali označavalo je svaku od njih kao vetrotragačicu gospe od talasa jednog klana. Samo je Rinejla bila iznad njih; od Morskog naroda okupljenog na tom brdu samo im je Dorila bila ravna po položaju. U brokatnoj žutoj svili, Kajra je bila nešto malo viša, Tibrajla, u zelenom brokatu, imala je malo strože lice, a obe su bile više nego privlačne žene i nije bilo potrebno znati im imena da bi se shvatilo da su rođene sestre. Imale su istovetne krupne, gotovo crne oči, iste ravne noseve, iste jake brade. Kajra bez reči pokaza na mesto desno od sebe; Tibrajla takođe nije progovarala, niti je oklevala da stane na mesto koje je njena sestra pokazala, ali lice joj je bilo kao od kamena. Njenim dolaskom, krug od trinaest žena stajao je oko Zdele, skoro se dotičući ramenima. Kajrine oči gotovo da su svetlucale. Tibrajline su bile poput olova. Elejna se setila još jedne od Lininih izreka. Nema noža oštrijeg od mržnje među sestrama.

Kajra je piljila u krug žena koje su stajale oko Zdele još uvek ne baš pravi krug kao da pokušava da svako od tih lica ureže u misli. Ili da ureže svoj pogled u njihove. Odjednom se pribravši, Elejna brzo dodade Talaan poslednji angreal, malu kornjaču od ćilibara, i poče da joj objašnjava kako da ga upotrebi. Objašnjenje je bilo jednostavno, međutim, ako bi neko pokušao a da ne zna kako, mogao bi satima da se vrti uokolo. Nije stigla da izusti ni pet reči.

„Tišina!“, zaurla Kajra. S istetoviranim pesnicama na bokovima, raskrečenih nogu, kao da se nalazi na palubi broda koji je krenuo u bitku. „Nema razgovora na stanici bez moje dozvole. Talaan, čim se vratiš na svoj brod, smesta se javi na raport!“ Ništa u njenom glasu nije ni nagoveštavalo da se obraća sopstvenoj kćeri. Talaan se duboko pokloni, dodirujući srce, i promumla nešto potpuno nečujno. Kajra napadno šmrknu pa ošinu Elejnu pogledom koji je nagoveštavao kako bi rado i njoj naredila da se javi nekome na raport pre nego što je nastavila glasom koji se verovatno jasno čuo i u podnožju brda.

„Danas, mi ćemo učiniti ono što nije rađeno od Slamanja sveta, kada su se naši preci borili s podivljalim vetrovima i talasima. Pomoću Zdele vetrova i milosti Svetlosti, oni su preživeli. Danas, mi ćemo upotrcbiti Zdelu vetrova, koja je za nas bila izgubljena više od dve hiljade godina, a sada je vraćena. Ja sam proučavala prastare zakone, proučavala sam zapise iz dana kada su naše pramajke prvi put naučile more i Tkanje vetrova, i kada nam je so ušla u krv. Sve što je poznato o Zdeli vetrova, ja znam. Više od ikog drugog.“ Oči joj skrenuše ka sestri, a na taj samozadovoljan pogled Tibrajla nije uzvratila. To je, izgleda, Kajri donelo još veće zadovoljstvo. „Ono što Aes Sedai ne mogu da urade, ja ću danas učiniti, ako je Svetlosti drago. Očekujem da svaka žena ostane na svojoj stanici do samog kraja. Ne prihvatam poraz.“

Ostatak Ataan Mijera smatrao je, činilo se, da je taj govor bio očekivan i prikladan, ali Srodnice su razjapljenih usta zadivljeno piljile u Kajru. Po Elejninom mišljenju, „veličanstvena" nije bio ni početak opisa; sasvim je jasno da je Kajra potpuno očekivala kako Svetlosti mora biti drago, a ona lično će biti veoma nezadovoljna ne bude li tako! Ninaeva zakoluta očima ka nebu, pa otvori usta. Kajra ju je pretekla.

„Ninaeva“, glasno je objavila vetrotragačica, „ti ćeš nam sada pokazati veštinu povezivanja. Uradi to, ženo, i požuri!“