Tornjevi ponoći

Opet se zaželeo svog medaljona, mada je znao da mu ne bi bio od neke koristi protiv njih. Oni nisu Aes Sedai i ne služe se usmeravanjem. „Tome, oni zaista znaju stvari", reče Met. „Oni gledaju. Nećemo ih iznenaditi."

„To znači da ih je teško poraziti", odgovori Tom, paleći jednu grančicu na vatri, a onda se služeći njome da zapali svoju lulu. „Ne možemo da pobedimo."

„Ako ne prekršimo pravila", ponovi Met.

„Ali oni će znati šta radimo", primeti Tom, „ako je već to što kažeš tačno. Zato bi trebalo da trgujemo s njima."

„A šta je Moiraina rekla, Tome?", upita Met. „U tom pismu koje čitaš svake noći."

Tom povuče dim iz lule, rasejano prinoseći ruku unutrašnjem džepu na nedrima, gde je držao to pismo. „Kazala je da se setimo onoga što znamo o igri.“

„Ona je znala kako nema nikakvog načina da se izdejstvuje pobeda ako se pregovara s njima", reče mu Met. „Bez trgovine, Tome, i bez pogodbi. Upašćemo tamo boreći se i nećemo otići sve dok je ne nađemo."

Tom se na tren pokoleba, pa samo klimnu glavom, a lula mu se ponovo zadimi.

„Hrabrost da osnaži", kaza Noel. „Pa, s Metovom srećom, toga imamo dovoljno."

„Znaš, Noele, ti ne moraš da učestvuješ u ovome", reče mu Met. „Ne moraš zbog ovoga stavljati glavu u torbu."

„Idem", kaza Noel. „Obišao sam mnogo mesta. Zapravo, većinu mesta. Ali ovo nikada." Oklevao je. „To je nešto što moram da uradim i kraj priče."

„U redu", reče mu Met.

„Vatra da zaslepi", kaza Noel. „Šta imamo?"

„Svetiljke i baklje", odgovori Met, pa udari nogom jednu vreću iza svoje stolice. „I ona Aludrina palidrvca, tako da možemo da ih zapalimo. Dala nam je i neka iznenađenja."

„Vatromet?" upita Noel.

„I nekoliko onih praskavih valjaka koje smo upotrebili protiv Seanšana. Ona ih naziva rikaštapovima."

Tom zazvižda. „Zar te je pustila da ih uzmeš?"

„Dva. Kada sam joj uručio Elejninu saglasnost, bila je spremna da mi da skoro sve što bih zatražio." Met se namršti. „Želela je da pođe kako bi ih zapalila. Lično! Plamen me spalio, ali to je bila gadna rasprava. Sve do kraja. Ipak, dobili smo gomilu noćnih cvetova." Rubom stopala dodirnu vreću pored stolice.

„Poneo si ih?“, upita Tom.

„Hteo sam da mi budu blizu", reče Met. „A dala mi ih je tek danas. Neće se slučajno zapaliti i prasnuti, Tome. To se ne dešava baš često."

„Makar se pomeri od ognjišta!", reče mu Tom, a onda mu pogled pade na njegovu lulu pa opsova i pomeri svoju stolicu nekoliko palaca dalje od Meta.

„Sledeče", nastavi Noel, „muzika da zapanji."

„Nabavio sam svašta", odgovori Tom. „Poneću svoju harfu i flautu, ali našao sam i neke ručne doboše i cimbale. Mogu da se vežu za nogu i udaraju jednom rukom. Takođe sam kupio još jednu flautu." Pogleda Meta. „Jednostavnu i napravljenu za ljude s debelim i sporim prstima."

Met frknu.

„I na kraju, gvožđe da veže", reče Noel, pa gurnu ispred sebe svoj zavežljaj. Slabašno je zveketao dok ga je razvezivao, a onda je tamnonarandžasta svetlost ognjišta zablistala preko njegovog sadržaja. „Noževi za bacanje za svakog od nas, kao i dva kratka mača. Svi su od čistog gvožđa, bez trunke čelika. Nabavio sam nam i neke lance, kao i gvozdeni okov koji može da ide na kraj Metovog koplja. Mada, to bi moglo da mu poremeti ravnotežu."

„Uzimam ga", kaza Met.

Noel opet veza svoj zavežljaj i njih trojica ostadoše da neko vreme sede pred ognjištem. Na neki način, te stvari koje su prikupili bile su samo pričina. Način da uvere sami sebe kako čine nešto da bi se pripremili.

Ali Met je pamtio ona izvrnuta mesta iza kapija, uglove koji nisu bili kako treba, neprirodni krajolik. Stvorenja zvana zmije i lisice zato što prkose svim uobičajenim opisima.

To mesto je zapravo drugi svet. Pripreme koje on sprovodi s Tomom i Noelom možda će pomoći, ali možda budu i beskorisne. To ne može da se zna sve dok ne kroče u onu kulu. Osećaj je bio isti kao kad čovek ne zna ima li pravi protivotrov pri ruci sve do trenutka kad mu zmija zarije zube u ruku.

Na kraju on onoj dvojici požele laku noć. Noel je hteo da se vrati u logor Družine, sada svega deset minuta jahanja od grada. Tom je pristao da pođe s njim, pa su oni poneli Metovu vreću punu noćnih cvetova - mada su obojica izgledala kao da bi radije nosili vreću punu paukova.

Met opasa mač preko kaputa, pa uze štap i pođe prema svojoj gostionici. Međutim, nije krenuo pravo tamo, već je stao da luta uličicama i ulicama. Straćare i šatori nikli su pored zidanih zgrada kako se grad van grada širio uz gradske zidine, kao što se buđ širi na vekni hleba.

Nebo je bilo tmurno, ali i dalje je bilo ljudi na ulicama, pa se čulo i dozivanje iz osvetljenih dovrataka gostionica. Met je dobro pazio da mu kratki mač bude jasno vidljiv. Ima mnogo ljudi koji bi bili spremni da noću napadnu usamljenog lutalicu, a naročito van gradskih zidova, gde je ruka zakona pomalo nejaka.