Tornjevi ponoći

„Ti si baš poznat čovek", kaza Noel Metu, pružajući dlanove ka vatri kako bi ih ugrejao. „Kada si nabasao na mene u Ebou Daru, nisam imao nikakve predstave da ću se naći u tako uglednom društvu. Ako ovo potraje još nekoliko meseci, postaćeš poznatiji od Džaina Lakonogog."

Met se još više pogrbi u stolici.

„Ljudi uvek misle kako je sjajno biti poznat u svakoj krčmi u svakome gradu", tiho kaza Noel. „Ali plamen me spalio ako to nije samo glavobolja."

„Šta ti znaš o tome?"

„Džain se često žalio na to", tiho kaza Noel.

Met samo nešto zagunđa u odgovor. Potom stiže Tom. Bio je odeven kao trgovački sluga, u plavu odeću koja nije bila previše dobra i skupa, ali nije bila ni iznošena ni neuredna. Tvrdio je kako je došao u Donji Kaemlin da bi utvrdio bi li njegovom gospodaru bilo pametno da tu otvori radnju.

Tom se vešto prerušio i izvodio je svoju obmanu nastupajući krajnje sigurno; usukao je brkove i govorio sa slabašnim muranđanskim naglaskom. Met se ponudio da mu smisli pozadinu za taj njegov nastup, ali Tom se samo zakašljao i kazao da ju je već razradio. Plameni lažov od zabavljača.

Tom privuče stolicu, pa pažljivo sede, kao da je neki uobraženi sluga s previsokim mišljenjem o sebi. „Ah, kakvo je ovo bilo traćenje vremena! Moj gospodar uporno zahteva da budem u društvu ovakvog šljama! A evo kako sam našao najgore među njima."

Noel se tiho zasmeja.

„Kamo sreće", dramatično kaza Tom, „da sam umesto toga bio poslat u tabor veličanstvenog, neverovatnog, neuništivog, čuvenog Metrima Kautona! Onda bih zacelo..."

„Plamen me spalio, Tome", prekide ga Met. „Pusti me da patim na miru."

Tom se zasmeja, pa pozva služavku i naruči piće za svu trojicu. Dade joj još jedan novčić i tiho je zamoli da tera besposlene slušaoce od ognjišta.

„Jesi li siguran da želiš da se sastajemo ovde?“, upita Noel.

„Poslužiče“, odgovori mu Met. Ne želi da ga neko vidi kako se vraća u logor, da ga golam ne bi tamo tražio.

„Onda u redu.“, reče Noel. „Znamo gde je kula i možemo da stignemo tamo, pod uslovom da Met uspe da nam obezbedi kapiju.“

„Hoću", reče Met.

„Nije mi pošlo za rukom da nađem nikoga ko je ušao u nju“, nastavi Noel.

„Neki kažu da je ukleta", ubaci se Tom, otpijajući gutljaj iz svog krčaga. „Drugi kažu da je to nešto što je preostalo iz Doba legendi. Priča se da su joj stranice od glatkog čelika, bez ikakvog otvora. Jesam našao mlađeg sina udovice nekog kapetana, koji je jednom čuo kako se priča da je neko u toj kuli došao do velikog blaga. Ali nije rekao kako je taj mladić uspeo da uđe.“

„Znamo kako da uđemo“, odgovori Met.

„Olverova priča?“, sumnjičavo upita Noel.

„To su nam najbolji izgledi", odgovori Met. „Vidi, igra i rima su u vezi sa Aelfinima i Elfinima. Ljudi su nekada znali za njih. Oni krvavi lukovi su dokaz toga. Zato su ljudi ostavili igru i rimu kao upozorenje."

„Mete, ta igra ne može da se dobije", reče mu Noel, češkajući se po gruboj bradi.

„Upravo u tome i jeste stvar. Moraš da varaš."

„Ali možda bi trebalo da pokušamo da se dogovorimo", predloži Tom, igrajući se s vrhom usukanog brka. „Ipak su ti odgovorili na pitanja."

„Samo što su me ti njihovi odgovori doveli do krvavog ludila", odvrati Met. Nije želeo da priča Tomu i Noelu o svojim pitanjima - još im nije kazao šta je pitao.

„Ali jesu ti odgovorih", bio je uporan Tom. „Meni zvuči kao da su imali nekakav dogovor sa Aes Sedai. Kad bismo znali šta su to Aes Sedai imale što su zmije i lisice želele - razlog što su bili voljni da se pogađaju - možda bismo mogli da im to damo u zamenu za Moirainu."

„Ako je još živa", sumorno primeti Noel.

„Jeste", kaza Tom, zureći pravo pred sebe. „Svetlost dala da jeste. Mora

da je živa."

„Znamo šta oni žele." Met se zagleda u plamen.

„Šta?“, upita Noel.

„Nas", odgovori Met. „Vidi, oni mogu da vide šta će se dogoditi. To su učinili meni, a ako se ono pismo može uzeti kao dokaz, to su učinili i Moiraini.

Znali su da će ona ostaviti to pismo kod tebe, Tome. Znali su to. Ali svejedno su joj odgovorili na pitanja."

„Možda su morali", odgovori Tom.

„Jesu, ali oni ne moraju da odgovore neposredno", reče Met. „Nisu tako odgovarali kada sam im ja postavljao pitanja. Odgovorili su joj znajući da će im se ona vratiti. A meni su dali to što su dali znajući da ću i ja opet biti uvučen medu njih. Želeli su me. Žele nas."

„Mete, ti to ne znaš zasigurno." Tom spusti krčag s pivom na pod između svojih nogu, pa izvadi lulu. S Metove desne strane, neki čovek je navijao u nekakvoj igri s kockama. „Oni mogu da odgovaraju na pitanja, ali to ne znači da znaju sve. Možda je reč o nečemu nalik na Proricanje Aes Sedai."

Met odmahnu glavom. Ta stvorenja su mu stavila sećanja u glavu. Njegov zaključak je bio da su to sećanja ljudi koji su dodirnuh kulu ili bili u njoj. Aelfini i Elfini su imali ta sećanja, a plamen ga spalio, verovatno imaju i njegova. Je li moguće da ga gledaju i da vide kroz njegove oči?