Tornjevi ponoći

Vazduh je mirisao kao pred kišu, ali to često biva poslednjih dana. Priželjkivao je da oluja konačno počne, ili da se krvavo nebo razvedri. Imao je utisak kao da vazduh nekako zadržava dah, čekajući na nešto. Udarac koji nikako da padne, zvono koje nikako da zazvoni, kockice koje nikako da prestanu da se kotrljaju. Baš kao one što mu trenutno grme u glavi.

Dodirnuo je Verinino pismo u svom džepu. Hoće li se kockice zaustaviti ako ga otvori? Možda je reč o golamu. Ako ubrzo ne uzme svoj medaljon od Elejne, taj stvor će ga verovatno naći i istrgnuti mu utrobu.

Krvavi pepeo. Došlo mu je da ode da pije i da zaboravi ko je - i da zaboravi šta ljudi misle da je on - makar na neko vreme. Ali ako se napije, verovatnije je da će slučajno pokazati svoje lice. Možda će čak i početi da priča o tome ko je zapravo on. Nikad se ne zna šta će čovek da uradi kada se napije, čak ni kada se to pita isti taj čovek.

Prošao je kroz gradske kapije i ušao u Novi grad. Kroz vazduh je počelo da rominja nešto što baš i nije bilo prava kiša, kao da ga je nebo čulo kada se bunio i rešilo da malo kine i da ga poprska.

Baš divno, pomislio je, krvavo divno.

Kaldrma je ubrzo postala klizava i mokra od tog rominjanja, a sa uličnih svetiljaka se dizala sumaglica. Met se pogurio, a lice mu je i dalje bilo skriveno šalom, kao da je krvavi Aijel. Zar mu nije pre svega nekoliko trenutaka bilo prevruće?

Bio je nestrpljiv da krene i nađe Moirainu isto koliko i Tom. Ona mu je napravila pometnju od života, ali Met je pretpostavljao da joj je dužan upravo zbog toga. Bolje da živi u ovoj pometnji nego da bude zatočen u Dvema Rekama i da živi jedan dosadan život i ne shvatajući koliko je zapravo dosadan. Met nije bio kao Perin, koji se nećkao zbog odlaska iz Dve Reke čak i pre nego što su stigli do Baerlona. U glavi mu blesnu slika Perina, ali Met je odagna.

A šta je s Random? Met ga ugleda kako sedi na jednoj lepoj stolici i zuri u pod ispred sebe u nekoj mračnoj sobi u kojoj treperi jedna jedina svetiljka. Delovao je istrošeno i iznureno, očiju razrogačenih a izraza lica sumornog. Met odmahnu glavom kako bi raspršio i tu sliku. Jadni Rand. Taj čovek sada verovatno misli da je krvava lasica ili već tako nešto, koja žvaće šišarke. Ali to je verovatno bila lasica koja priželjkuje da opet živi u Dvema Rekama.

Ne, Met ne želi da se vrati. Tuon nije u Dvema Rekama. Svetlosti, pa, moraće da smisli šta da radi s Tuon. Ali ne želi da je se otarasi. Da je ona i dalje s njim, pustio bi je da ga zove Igračka i ne bi se nimalo bunio. Pa, ne baš mnogo.

Najpre Moiraina. Voleo bi da zna nešto više o Aelfinima, Elfinima i njihovoj krvavoj kuli. Niko ne zna za nju, niko ne priča ništa više od legendi, niko nema ništa korisno da kaže...

... niko sem Birgite. Met se ukopa nasred ulice. Birgita. Ona je kazala Olveru kako da uđe u kulu. Kako je znala za to?

Psujući sebe zbog toga što je takva budala, krenu prema Unutrašnjem gradu. Ulice su se polako praznile od gužve koja je njima vladala pre nego što je kišica počela da rominja. Met se ubrzo osećao kao da ima čitav grad samo za sebe; sa ulica su pobegli čak i lopovi i prosjaci.

Iz nekog razloga, zato je postao usplahireniji nego da ga neko gleda. To nije prirodno. Trebalo bi da ga makar neko krvavo sledi ne bi li video vredi li opljačkati ga. Opet stade da čezne za svojim medaljonom. Ispao je budala što ga se odrekao. Bolje da je odsekao sebi krvavu šaku nego što ga je ponudio Elejni kao nadoknadu! Je li golam tu negde, u toj tami?

Trebalo bi da na ulicama ima siledžija. Grad ih je pun. Gotovo da je to jedna od krvavih obaveza koje svaki grad mora da ispuni. Gradska većnica, nekoliko gostionica i krčmi, kao i nekoliko ljudi grubih lica, čija je jedina želja da te izgaze i onda da potroše tvoj novac na žene i piće.

On prođe pored jednog dvorišta i krenu kroz Zidarsku kapiju u Unutrašnji grad. Beli luk skoro kao da je blistao, vlažan od kiše i obasjan avetinjskom mesečinom koja je dopirala od oblacima zastrtog meseca. Metov štap je lupkao po kaldrmi. Stražari na kapiji bili su zgrčeni i nemi ispod svojih plaštova. Kao da su kipovi, a ne ljudi. Čitav grad kao da se pretvorio u grobnicu.

Poprilično nakon što je prošao kapiju, krenuo je i pored jedne uličice - a onda zastao. Učinilo mu se da u njoj vidi skupinu senovitih prilika. Visoke zgrade dizale su se sa obe strane te uličice. Bili su to veličanstveni ogijerski zidarski poduhvati. Iz uličice se čulo stenjanje.

„Pljačka?", sa olakšanjem izusti Met.

Jedna krupna prilika osvrnu se iz uličice. Mesečina razotkri čoveka tamnih očiju, ogrnutog dugim plaštom. Delovao je zapanjeno zbog toga što vidi Meta kako tu stoji. Upre debelim prstom i trojica njegovih sadrugova pođoše na Meta.

Met se opusti brišući kišnicu s veđa. Dakle, te noći ima razbojnika na ulicama. Kakvo olakšanje. Bio je uznemiren ni zbog čega!