Tornjevi ponoći

Jedan razbojnik zamahnu batinom na Meta. Met je namerno nosio kratki mač na desnom boku; razbojnik se upecao na taj mamac, pretpostavljajući da će Met krenuti da isuče to oružje.

Umesto toga, Met brzo diže štap i udari čoveka po nozi. Lopov se spotače, a Met ga udari po glavi. Kiša, koja je sada već skoro padala kako treba, rasu se po razbojniku dok je padao i saplitao jednog sadruga.

Met ustuknu za jedan korak i tresnu štapom sapletenog razbojnika po glavi. Ovaj pade preko svog saborca. Treći čovek se osvrnu da pogleda njihovog vođu - on je držao za okovratnik vižljastog čoveka, kog je Met jedva mogao da razazna u senkama. Met iskoristi priliku da preskoči malu hrpu onesvešćenih razbojnika i zamahne na trećeg čoveka.

Lopov diže batinu da zaštiti glavu, pa ga Met tresnu štapom po stopalu. Onda zamahnu i skrenu u stranu batinu koju je ovaj slabašno držao i na kraju ga obori udarcem u lice.

Met nehajno baci nož ka vođi razbojničke družine, koji je za to vreme jurišao na njega. Vođa zakrklja, teturajući se po kiši i grabeći nož u vratu. Met je ostale ostavio u nesvesti - možda će te jadne budale to što im se desilo shvatiti kao upozorenje, pa će se popraviti.

Met se pomeri u stranu da propusti vođu, koji se zateturao pored njega i na kraju pao preko svoja tri saborca. Met ga prevrnu udarcem noge, pa izvadi nož i očisti ga. Na kraju pogleda žrtvu pokušaja pljačke.

„E baš mi je drago što te vidim", kaza mu Met.

„Stvarno... stvarno jeste?", upita čovek.

„Jašta", odgovori mu Met i uspravi se. „Mislio sam da lopovi noćas nisu izašli. Grad bez secikesa... pa, to je kao polje bez korova. A da nema korova, šta bi radili seljaci? Da ti kažem, to je bilo krvavo negostoljubivo."

Izbavljeni čovek se zatetura dok se dizao na noge. Delovao je zbunjeno onim što je Met kazao, ali svejedno mu je pritrčao i uhvatio ga za ruku. „Hvala ti!" Glas mu je bio unjkav. „Silno ti hvala." Na slabašnoj mesečini, Met je jedva mogao da razazna široko lice sa isturenim zubima, povrh nezgrapnog i mršavog tela.

Met slegnu ramenima, pa odloži štap i razmota s glave šal - koji se natopio vodom - pa poče da ga cedi. „Da sam na tvom mestu, prijatelju, ja noću ne bih izlazio."

Čovek začkilji u mraku. „Ti!“, izusti on bezmalo piskutavo.

Met zastenja. „Krv i krvavi pepeo! Zar ne mogu nikuda da odem a da me ne...“

Ućuta kada se čovek baci na njega, a nož mu se zabelasa na slabašnoj mesečini. Met opsova i raširi šal ispred sebe. Bodež se zari u tkaninu umesto Metu u trbuh, pa Met brzo ukrsti ruke i obmota ubičin bodež dugačkom tkaninom.

Čovek ciknu, a Met pusti šal i izvadi dva noža - po jedan u svakoj šaci - pa ih nagonski baci. Zariše se ubici u oči. Po jedan u svakom oku. Svetlosti! Met nije gađao oči.

Čovek se sruši na mokru kaldrmu.

Met je samo stajao i borio se za dah. „Mačino mleko u šolji! Krvavo majčino mleko!“ Zgrabi štap pa se osvrnu oko sebe, ali mračna ulica bila je prazna. „Spasao sam te. Spasao sam te, a ti si pokušao da me ubodeš?“

Met kleknu pored leša. A onda, sumorno siguran šta će naći, poče da mu kopa po kesi. Iz nje je izvadio dva novčića - dva zlatnika - i presavijeni list hartije. Mesečina je na hartiji otkrila crtež Metovog lica. On zgužva list i tutnu ga u svoj džep.

Noževi u oba krvava oka. To je bolje nego što je taj čovek zaslužio. Met ponovo veza šal oko glave, zgrabi svoje noževe, pa izađe na ulicu priželjkujući da je ubicu prepustio njegovoj sudbini.

Birgita je prekrstila ruke naslanjajući se na jedan mermerni stub i gledajući Elejnu kako sedi i uživa u večernjoj predstavi „izvođača". Takve družine - koje su izvodile priče - postale su veoma tražene u Kairhijenu, pa sada pokušavaju da isti takav uspeh ostvare i u Andoru. Jedna od dvorana u kojoj su nekada nastupali bardovi bila je prilagođena da omogući izvođačima da izvode svoje priče.

Birgita odmahnu glavom. Čemu izvođenje lažnih priča? Zašto ljudi ne idu da prožive svoje priče? Sem toga, ona više voli bardove. Uz malo sreće, to pomodarstvo gledanja „izvođača" brzo će zamreti.

Ta priča bila je prepričavanje tragičnog braka i smrti princeze Vališen, koju su ubile Senkine zveri. Birgiti je balada koju su izvođači prilagodili za svoju priču bila dobro poznata. Zapravo, oni su čak prilikom izvođenja pevali delove te balade. Zadivljujuće je koliko se ta pesma s godinama malo izmenila. Nekoliko različitih imena, nekoliko drugačijih nota, ali je sve u svemu ostala ista.

Baš kao njeni životi. Ponavljaju se iznova i iznova, ali uz veoma malo promena. Ponekad je vojnik. Ponekad je šumarka, koja nije prošla kroz zvaničnu vojnu obuku. Jednom ili dvaput je bila vojskovođa - nažalost. Ona bi najradije da taj posao prepusti nekome drugom.

Bila je stražar i lopov plemenitog roda, bila je gospa i seljanka, ubica i spasiteljka. Ali nikada nije bila Zaštitnica. Ta novina nije joj smetala, pošto u većini svojih života nije znala šta je ranije bila. Da, saznanja koja sada može da izvuče iz svojih prethodnih života od velike su joj koristi, ali ona nema nikakva prava na ta sećanja.