Tornjevi ponoći

„I dalje bi mogao da zamagli stvari, majko", kaza Elejna. „Tvoj dolazak bi mogao da otvori neke stare rane."

„Moraću da se izvinim", odgovori Morgaza. „Možda i da ponudim obeštećenja." Oklevala je. „Kćeri, nameravala sam da se držim dalje odavde. Najbolje bi bilo da oni koji su me zamrzeli i dalje misle da sam mrtva. Ali..."

„Ne“, smesta je prekide Elejna i čvrsto stisnu za ruke. „Ovako jeste najbolje. Samo ćemo morati da svemu tome pristupimo vešto i pažljivo."

Morgaza se nasmeši. „Ponosna sam na tebe. Bićeš predivna kraljica."

Elejna se jedva natera da prestane da blista od ponosa. Njena majka nikada nije olako davala pohvale.

„Ali pre nego što nastavimo, reci mi...“, zausti Morgaza sve kolebljivijim glasom. „Čula sam izveštaje da je Gebril bio..."

„Rahvin", odgovori Elejna klimajući glavom. „Istina je, majko."

„Mrzim ga zbog onoga što je učinio. Vidim ga i sada kako me zloupotrebljava i zariva klinove kroz srca i odanost mojih najdražih prijatelja. Ali opet, deo mene nerazumno žudi za njim."

„Primenio je Prinudu na tebi", tiho joj kaza Elejna. „Nema drugog objašnjenja. Moraćemo da vidimo ima li u Beloj kuli neke žene koja može da je Izleči."

Morgaza odmahnu glavom. „Šta god to bilo, sada je slabašno i mogu s time izaći na kraj. Našla sam drugoga kome ću podariti svoju naklonost."

Elejna se namršti.

„Objasniću ti to u nekom drugom trenutku", reče joj Morgaza. „Nisam sigurna ni da ja to razumem. Najpre moramo da rešimo šta ćemo u vezi s mojim povratkom."

„To je lako", odgovori Elejna. „Slavićemo!"

„Da, ali..."

„Ali ništa, majko", prekide je Elejna. „Vratila si nam se! Grad i čitava zemlja će slaviti." Oklevala je. „A nakon toga, naći ćemo ti neki važan položaj."

„Nešto što će me odvesti dalje od prestonice, kako ne bih bacala nezgodne senke."

„Ali to mora biti dužnost koja jeste od velike važnosti, da ljudi ne bi mislili da si samo sklonjena u stranu." Elejna se namršti. „Možda možemo da te zadužimo za zapadnu četvrtinu kraljevstva. Mrski su mi izveštaji o onome što se tamo dešava."

„Dve Reke?" upita Morgaza, „i lord Perin Ajbara?"

Elejna klimnu.

„Perin je zanimljiv čovek", zamišljeno reče Morgaza. „Da, možda bih tamo mogla biti od neke koristi. U neku ruku, nas dvoje se već razumemo."

Elejna izvi obrvu.

„On je iza toga što sam ti se bezbedno vratila", objasni Morgaza. „On je častan i pošten čovek. Ali uprkos svojim dobrim namerama, takođe je pobunjenik. Neće ti biti lako ako zaratiš s njim."

„Najradije bih to izbegla." Ona se namršti. Najlakše bi bilo kada bi mogla da ga nađe i pogubi, ali naravno da to neće učiniti. Bez obzira na to što je od izveštaja o njemu toliko proključala da je skoro priželjkivala da to može.

„Pa, počećemo da radimo na nekakvom izlazu." Morgaza se nasmeši. „Pomoči će ti da čuješ šta mi se sve dogodilo. O, i Lini dobro. Ne znam jesi Ii se brinula za nju ili ne.“

„Ruku na srce, nisam", odgovori Elejna i namršti se, osećajući kako je grize stid. „Čini mi se da Lini ne bi bilo ništa sve i da se Zmajeva planina sruši na nju."

Morgaza se nasmeši, pa poče da pripoveda svoju priču. Elejna ju je slušala sa strahopoštovanjem i nemalo uzbuđenja. Majka joj je živa. Svetlost bila blagoslovena, u poslednje vreme po zlu je pošlo tako mnogo toga, ali makar je nešto ispalo dobro.

Trostruka zemlja noću je spokojna i mirna. Većina životinja kreće se u sumrak i praskozorje, kada nije ni vrelo ni studeno.

Avijenda je sedela na maloj steni, nogu prekrštenih pod sobom, gledajući s visine Ruidean, u zemljama Džen Aijela, klana koji to nije. Ruidean je nekada bio zaklonjen maglom koja ga je štitila. To je bilo pre nego što je Rand došao. Srušio je taj grad na tri veoma važna i veoma onespokojavajuća načina.

Prvi je bio i najjednostavniji. Rand je razvejao maglu. Grad je skinuo svoju koprenu kao kada algai’d’sisvai skida veo sa lica. Ne zna kako je Rand izazvao taj preobražaj; čisto sumnja da i on to zna. Ali time što je razotkrio grad, zanavek ga je promenio.

Drugi način na koji je Rand srušio Ruidean bio je taj što mu je doveo vodu. Ogromno jezero prostiralo se pored grada, a voda se belasala od avetinjske mesečine koja se probijala kroz oblake. Ljudi su to jezero nazvali Codrel’Aman. Zmajeve suze - mada bi jezero trebalo da se zove Aijelske suze. Rand al’Tor nije znao koliko će bola izazvati onim što je otkrio. Takav je on. Njegovi postupci su često naivni.

Treći način na koji je Rand srušio grad u neku ruku je i najznačajniji. Avijenda lagano počinje da ga spoznaje. Nakomine reči su je zabrinule i uznemirile. U njoj su probudile senku uspomena, stvari iz mogućih budućnosti koje je Avijenda videla u prstenovima za vreme svoje prve posete Ruideanu, ali kojih njen um nije mogao lepo da se seti, bar ne neposredno.