Tornjevi ponoći

Ne velmože - od tog pojma joj je muka. Ali ona je ipak nešto više od običnog algai’d’sisvaija. Poglavari klanova od nje i njene braće i sestre traže savete, a Mudre se posebno zanimanju za njih. Dopustili su joj da usmerava, iako nije jedna od njih. Ona ne može da prestane da usmerava isto kao što ne može prestati da diše.

Pustila je kopljosestre da idu svojim putem, a onda pošla pravo u Ronamov šator. Poglavar klana - Ruarkov sin - moraće da sasluša njen izveštaj. Ušla je i iznenadila se kada je videla da Ronam nije sam. Na ćilimu je sedela skupina ljudi - svi poglavari klanova. Njena braća i sestra takođe su bili prisutni.

„A, Padra", reče joj Ronam. „Vratila si se."

„Mogu da dođem neki drugi put, Roname", odgovori mu ona.

„Ne, potrebno je da budeš na ovom sastanku. Sedi i podeli sa mnom moj hlad."

Padra se nakloni zbog časti koju joj je ukazao, pa sede između Alarha i Džanduina, svoje braće. Premda su oni četvorke, uopšte ne liče jedno na drugo. Alarh je više povukao na njihovu mokrozemsku stranu, pa je imao tamnu kosu. Džanduin je bio plav i visok. Pored njega je sedela Marina, njihova sestra, sitne građe i okruglastog lica.

„Trebalo bi da izvestim", reče Padra Ronamu, „da je seanšanska izvidnica bila tamo gde smo i mislili da će biti. Napali smo ih."

Na to se začu nelagodan žamor.

„Nije protivno Zmajevom miru da oni uđu u Arad Doman“, kaza Tavalad, poglavar Gošijen Aijela.

„Niti je pogrešno da ih mi ubijemo zbog toga što su se previše približili, poglavaru", odgovori Padra. „Aijeli nisu vezani Zmajevim mirom. Ako Seanšani žele da stave glavu u torbu da bi osmotrili naš logor, onda im mora biti jasno da to jeste stavljanje glave u torbu."

Nekoliko ostalih - više nego što je ona očekivala - klimnu na tu njenu primedbu. Ona krajičkom oka pogleda Džanduina, a on izvi obrvu. Ona krišom diže dva prsta. Dva Seanšana izgubila su život od njenog koplja. Više bi volela da ih je zarobila, ali Seanšani ne zaslužuju da postanu gai'šaini. Takođe su očajni zarobljenici. Bolje je poštedeti ih sramote i pustiti ih da umru.

„Trebalo bi da razgovaramo o onome zbog čega smo došli", kaza Alalved, poglavar Tomanela Aijela. Padra ih brzo prebroja. Prisutno je svih jedanaest poglavara, uključujući i one koji su u krvnoj zavadi. Takav sastanak nije se održao godinama - još otkad ih je njen otac pripremao za Poslednju bitku.

„A zbog čega smo to došli?", upita jedan od ostalih.

Alalved odmahnu. „Koplja postaju nemirna. Aijeli nisu za to da se tove u plodnim zemljama i da seju useve. Mi smo ratnici."

„Zmaj je tražio mir", odgovori Talavad.

„Zmaj je od drugih tražio mir", reče Alalved. „Isključio je Aijele iz toga."

„To je istina", primeti Darvin, poglavar Rejna.

„Zar ćemo opet početi da napadamo jedni druge nakon svih ovih godina mirovanja krvnih zavada?" tiho upita Ronam. On je izvrstan poglavar klana, baš kao što je Ruark bio. Mudar je, ali ne boji se bitke.

„Čemu bi to služilo?", upita Šedren, poglavar Darina Aijela.

Ostali klimnuše. Ali to je ukazivalo na veću muku, o kojoj je njena majka često pričala. Šta znači biti Aijel sada kada je njihova dužnost prema prošlosti ispunjena i njihov toh kao naroda iskupljen?

„Koliko dugo možemo da čekamo", kaza Alalved, „znajući da oni svojim narukvicama drže Aijelke u zatočeništvu? Prošle su godine, a oni i dalje odbijaju sve ponude da ih otkupimo ili da im damo nešto u zamenu! Na našu uljudnost odgovaraju drskošću i uvredama."

„Mi nismo rođeni za moljakanje", reče ostareli Bruan. „Aijeli će ubrzo postati mokrozemci odgojeni na mleku."

Svi klimnuše na njegove reči. Mudri Bruan je preživeo Poslednju bitku.

„Kad bi samo seanšanska carica..." Ronam odmahnu glavom, a ona je znala šta je hteo da kaže. Ronamov otac je staru caricu, koja je vladala u vreme Poslednje bitke, smatrao časnom ženom. Priča se da je s njom skoro postignut dogovor. Ali mnogo je godina prošlo od njene vladavine.

„Bez obzira na sve to“, nastavi Ronam, „koplja se sukobljavaju; naši ljudi se bore kada se sastanu. To nam je u prirodi. Ako Seanšani neće da poslušaju razum, kakvog razloga mi imamo da ih ostavimo na miru?“

„Ovaj Zmajev mir svejedno neće potrajati", reče Alalved. „Čarke između država su uobičajene, mada niko ne priča o njima. Kar’a’karn je tražio da mu vladari daju reč, ali nema nikoga da ih natera da to poštuju. Mnogim mokrozemcima ne može se verovati da će održati reč, pa se bojim da će ih Seanšani progutati dok se oni glože.“

Mnogi na to zaklimaše. Samo Darvin i Talavad nisu delovali ubeđeno u to.

Padri zastade dah. Znali su da se ovo bliži. Čarke sa Seanšanima, nemir u klanovima. Sanjala je o tom danu, ali ga se i pribojavala. Njena majka je zadobila veliki đi u bici. Padra je imala veoma malo prilika da se pokaže.

Rat sa Seanšanima... pomisao na to ju je sokolila. Ali to će takođe značiti mnogo mrtvih.

„Šta kažu Zmajeva deca?“, upita Ronam gledajući njih četvoro.

Još joj deluje čudno što se te starešine ugledaju na nju. Dodirnu saidar, udobno smešten u pozadinu njenog uma, pa povuče snagu iz njega. Šta bi radila da njega nema?