Tornjevi ponoći

On uze Min za ruku i njih dvoje zajedno prođoše kroz Narišminu kapiju. Iza nje je mali odred Devica čekao na jednom proplanku, čuvajući konje. Min se pope u sedlo, primetivši u kolikoj meri Kecuejn deluje suzdržano. I trebalo bi. Kada Rand tako priča, Min se uznemiri više nego što to želi da prizna.

Izjahaše iz šumarka i zaputiše se prema Far Madingu. Bio je to zadivljujući grad, podignut na ostrvu usred jezera. Velika vojska - nad kojom se vijorilo na stotine barjaka - širila se oko jezera.

„Znaš, to je oduvek bio važan grad", reče Rand pored Min, pogleda i dalje negde u daljini. „Čuvari su novija stvar, ali grad je drevan. Aren Dešar, Aren Mador, Far Mading. Aren Dešar nam je oduvek bio trn u oku. Enklava Inkastara - onih koji su se bojali napretka, bojali se čudesa. Ispostavilo se da su imali pravo da se boje. Kako samo želim da sam poslušao Gilgama..."

„Rande?", tiho ga upita Min.

To ga istrgnu iz njegovog sanjarenja. „Da?“

„Je li tačno to što si rekao? Da li si zaista star četiri stoleća?"

„Mislim da sam star skoro četiri i po. Da li se moje godine u ovom Dobu dodaju na one koje sam ranije proživeo?“ Pogleda je. „Brineš se, zar ne? Da ja više nisam ja, onaj čovek kojeg si poznavala, budalasti čobanin?"

„Sve ti je to u umu - tako mnogo prošlosti.“

„Samo uspomene", odgovori Rand.

„Ali takođe si on. Pričaš kao da si ti pokušao da zapečatiš Rupu. Kao da lično poznaješ Izgubljene."

Rand je neko vreme čutke jahao. „Pretpostavljam da jesam on. Ali, Min, promaklo ti je sledeče: možda sada jesam on, ali on je oduvek bio ja. Ja sam oduvek bio on. Neću se promeniti samo zato što se sada sećam - bio sam isti. Ja sam ja. I oduvek sam bio ja."

„Lijus Terin je bio lud."

„Na kraju", saglasi se Rand. „I da, grešio je. Ja

sam grešio. Postao sam bahat i očajan. Ali ovoga puta je drugačije. Razlika je velika."

„U čemu je razlika?"

On se nasmeši. „Ovoga puta - bolje sam vaspitan."

Min nije mogla a da se i sama ne nasmeši.

„Min, poznaješ me. Pa, dajem ti reč da se sada više osećam kao ja nego proteklih meseci. Više se osećam kao ja nego što sam se ikada osećao kao Lijus Terin, ako to ima nekog smisla. To je zbog Tama, zbog ljudi oko mene. Tebe, Perina, Ninaeve, Meta, Avijende, Elejne, Moiraine. On se svim silama trudio da me slomi. Mislim da bi uspeo, samo da sam bio isti kao nekada davno."

Jahali su preko livade kojom je Far Mading bio okružen. Kao i svuda, zelenilo je i odatle pobeglo, ostavljajući za sobom žuto i smeđe. Biva sve gore.

Pretvaraj se da spava, kazala je Min u sebi. Zemlja nije mrtva. Samo čeka da prođe zima. Zima oluja i ratova.

Narišma tiho zasikta, jašući iza njih. Min ga pogleda. Aša’manovo lice se skamenilo. Izgleda da su zašli u mehur Čuvarevog uticaja. Rand ničim nije pokazao da je to primetio. Izgleda da više ne trpi mučninu kada usmerava, zbog čega ona oseća olakšanje. Ili on to samo prikriva?

U mislima se posvetila zadatku pred njima. Krajiške vojske nisu objasnile zašto su prkosile običaju i razumu time što su pošle na jug da nađu Randa. Očajnički su potrebne. Randov potez kod Maradona spasao je ono što je ostalo od grada, ali ako se takve stvari dešavaju duž čitave granice s Pustoši...

Dvadeset vojnika - držeći uspravna koplja sa uzanim krvavocrvenim zastavicama koje su se vijorile s njih - presrete Randovu družinu daleko pre glavnine vojske. Rand zauzda konja i pusti ih da priđu.

„Rande al’Tore", obznani jedan od njih. „Mi smo predstavnici Jedinstva Krajina. Obezbedićemo pratnju."

Rand klimnu i povorka opet krenu, ovoga puta sa stražarima.

„Nisu te oslovili kao gospodara Zmaja", Min prošapta Randu. On zamišljeno klimnu. Možda Krajišnici ne veruju da on jeste Ponovorođeni Zmaj.

„Rande al’Tore, ovde nemoj biti bahat", reče mu Kecuejn, terajući konja kasom kako bi mu prišla. „Ali nemoj da uzmičeš. Većina Krajišnika odgovoriće na snagu kada je vide."

Tako dakle. Kecuejn je Randa oslovila po imenu, umesto da ga zove „momče". To se činilo kao pobeda, tako da se Min nasmešila.

„Spremiću tu kapiju", tišim glasom nastavi Kecuejn. „Ali biće veoma mala. Zdenac će mi dati dovoljno Moći da otvorim kapiju kroz koju ćemo morati da puzimo. Ne bi trebalo da nam uopšte zatreba. Ovi ljudi će se boriti za tebe. Oni će želeti da se bore za tebe. Samo trapava glupost može da ih spreči u tome."

„Nije samo o tome reč, Kecuejn Sedai", odgovori joj Rand prigušenim glasom. „Nešto ih je nateralo da pođu na jug. Ovo je izazov - a ja nisam siguran kako da odgovorim na njega. Ali cenim tvoj savet."

Kecuejn klimnu glavom. Min s vremenom razabra red ljudi koji su čekali ispred vojske. Iza njih je bilo na hiljade vojnika, raspoređenih u redove. Krivonogi Saldejci. Šijenarci s perčinima. Arafeljani, s po dva mača na leđima. Kandorci s račvastim bradama.

Skupina na njihovom čelu stajala je na zemlji, bez atova. Bili su lepo odeveni. Dve žene i dva muškarca, a pored svakoga od njih bila je po jedna žena, očigledno Aes Sedai. Iza nekih je bilo i poslušnika.