Veliki lov

Desetak koraka ispred Zaštitnika pokraj svojih konja stajao je red žena. Kapuljače njihovih plaštova bile su zabačene. Izbrojao ih je četrnaest. Četrnaest Aes Sedai. To mora da su one. Visoke i niske, mršave i punačke, crne i plave, duge ili kratke kose, slobodno puštene, ili povezane. Odeća im je bila raznovrsna kao i kod Zaštitnika. Bilo je krojeva i boja koliko i žena. Ali opet, i one su pokazivale neku istorodnost primetnu samo kada su bile zajedno. Sve do jedne izgledale su tako da im se nije mogla proceniti dob. S te razdaljine, rekao bi da su sve mlade, ali znao je da bi izbliza sve bile kao Moiraina. Mladolike, ali i ne. Glatke kože, ali lica suviše zrelih za mladost, očiju koje suviše znaju.

Bliže? Budalo! Već sam suviše blizu! Spaljen da sam, trebalo je da idem dužim putem. Nastavio je ka svom cilju – ka drugim gvožđem okovanim vratima na suprotnom kraju dvorišta, ali nije mogao da prestane da gleda.

Aes Sedai su bile spokojne. Nisu se obazirale na gledaoce. Posmatrale su palankin sa zavesama, koji se sada nalazio u središtu dvorišta. Konji koji su ga nosili bili su mirni, kao da su im vozari kraj amova, ali kraj palankina je stajala samo jedna visoka žena. Imala je lice Aes Sedai i nije obraćala pažnju na konje. Ispred sebe je obema rukama držala dugačak štap s pozlaćenim plamenom na vrhu. Plamen je dosezao iznad njenih očiju.

Na suprotnom kraju dvorišta, naspram palankina, bio je lord Agelmar. Jednostavan i stamen, lica s koga se ništa nije moglo pročitati. Na visokom okovratniku njegovog tamnoplavog kaputa bile su tri crvene lisice u trku, znak kuće Džagad, kao i crni soko koji napada, znak Šijenara. Pred njim je stajao Ronan. Iako je omršavio zbog starosti, još je bio visok. Na vrhu dugačkog štapa u šambajanovim rukama bile su tri lisice izrezbarene od crvenog avatina. Ronan je bio Elansuin par u upravljanju tvrđavom, oni su šambajan i šatajan, ali Elansu mu je ostavljala malo posla, sem ceremonija i toga što je radio kao sekretar lorda Agelmara. Perčini i jednog i drugog bili su beli kao sneg.

Svi oni – Zaštitnici, Aes Sedai, gospodar Fal Dare i njegov šambajan – bili su nepokretni poput kamenja. Od neizvesnosti posmatračima kao da je zastao dah. Rand je uprkos sebi usporio.

Iznenada, Ronan glasno udari tri puta svojim štapom o široko kamenje pločnika, narušivši tišinu uzvikom: „Ko dolazi? Ko dolazi? Ko dolazi?“

Žena pored palankina u odgovor udari tri puta svojim štapom. „Čuvar Pečata. Plamen Tar Valona. Amirlin Tron.“

„Zašto da motrimo?“, odlučnim glasom upita Ronan.

„Zbog nade čovečanstva“, odgovori visoka žena.

„Protiv koga čuvamo stražu?“

„Protiv Senke u podne.“

„Koliko dugo ćemo motriti?“

„Od izlaska do izlaska sunca, sve dok se Točak vremena okreće.“

Agelmar se nakloni. Njegov sedi perčin njihao se na povetarcu. „Fal Dara nudi hleb, so i dobrodošlicu. Neka je dobro došla Amirlin Tron u Fal Daru, jer ovde se straža čuva, ovde se zavet drži. Dobro došla.“

Visoka žena povuče zavese palankina i Amirlin Tron iskorači. Tamnooka i neodredivog doba, kao i sve Aes Sedai, prešla je pogledom preko okupljenih posmatrača dok se ispravljala. Rand se trznu kada taj pogled pređe preko njega; osetio se kao da ga je dotakla. Ali njene oči preleteše dalje i padoše na lorda Agelmara. Sluga u livreji kleknu pored nje s peškirima složenim na srebrnom poslužavniku s kojih se dizala para. Ona svečano obrisa ruke i potapša lice vlažnom tkaninom. „Nudim zahvalnost za tvoju dobrodošlicu, sine moj. Neka Svetlost obasja kuću Džagada. Neka Svetlost obasja Fal Daru i sav njen narod.“

Agelmar se ponovo nakloni. „Počastvovani smo, majko.“ Nije zvučalo čudno što ga je zvala sinom, a on nju majkom, iako je njeno glatko lice u poređenju s njegovim izboranim činilo da on deluje kao njen otac, ako ne i deda. Snaga njene ličnosti bila je ravna njegovoj. „Kuća Džagada je tvoja. Fal Dara je tvoja.“

Sa svih strana začuše se radosni povici. Odzvanjali su poput morskih talasa pod zidinama utvrde.

Rand je zadrhtao i požurio ka vratima koja su vodila u bezbednost, ne obazirući se više na to koga je gurao. Samo tvoja prokleta mašta. Ona čak ni ne zna ko si. Ne još. Krv i pepeo, kad bi znala... Nije želeo da misli Šta bi se desilo kad bi znala ko je on, šta je on. Šta će se desiti kada napokon sazna. Pitao se ima li ona neke veze s vetrom na vrhu kule. Aes Sedai mogu da rade takve stvari. Kada se progurao kroz vrata i zalupio ih za sobom prigušivši urlik dobrodošlice koji je i dalje tresao dvorište, uzdahnuo je od olakšanja.