Veliki lov

„Mora da su u pitanju Tarabon i Arad Doman“, reče Moiraina i odmahnu glavom. „Svađaju se oko Almotske ravnice skoro tri stotine godina, ali nikada nisu ratovali.“ Pogledala je Lijandrin. Aes Sedai bi trebalo da odbace sve svoje stare odanosti zemljama i vladarima, ali malo njih je to činilo u potpunosti. Bilo je teško ne mariti za zemlju svog rođenja. „Zašto bi sada...“

„Dosta praznih priča“, gnevno je prekide žena kose boje meda. „Tebe, Moiraina, čeka Amirlin.“ Ona načini tri brza koraka i otvori jedno krilo visokih vrata. „S tobom Amirlin neće voditi prazne razgovore.“

Nesvesno dodirujući torbicu za pojasom, Moiraina prođe pored Lijandrin, klimnuvši joj, kao da joj ova drži vrata. Nije se čak ni nasmešila kada je Lijandrinino lice pobledelo od besa. Pitam se šta li ta nesrećna devojka smera?

Pod sobe za prijem bio je pokriven slojevima šarenih prostirki, a sama soba prijatno nameštena stolicama, klupama s jastucima i malim stolovima. Drvo je ili bilo jednostavno izrezbareno, ili samo uglačano. Zavese od brokata pokrivale su proreze za strelce, tako da su više ličili na prozore. U ognjištima nije gorela vatra; dan je bio topao, a šijenarski mraz neće doći pre noći.

Bilo je prisutno svega nekoliko Aes Sedai koje su došle sa Amirlin. Verin Matvin i Serafel iz Smeđeg Ađaha nisu ni pogledale Moirainu kada je ušla. Serafel je svu pažnju posvetila čitanju neke stare knjige pohabanih i izbledelih kožnih korica. Pažljivo je okretala iskrzane stranice dok je punačka Verin, sedeći prekrštenih nogu pod strelnicom, držala mali pupoljak ka svetlu i urednim rukopisom pravila beleške i skice u knjizi koju je pokušavala da drži ravno na kolenu. Na podu kraj nje bila je otvorena mastionica, a u krilu joj je ležala gomilica cveća. Smeđe sestre je zanimalo malo Šta, sem potrage za znanjem. Moiraina se ponekad pitala da li su one zaista svesne onoga što se događa u svetu, ili čak i u njihovoj blizini.

Ostale tri žene koje su bile u sobi okrenuše se, ali nisu ni pokušale da priđu Moiraini. Samo su je pogledale. Jednu od njih, visoku ženu iz Žutog Ađaha, nije ni znala. Premalo je vremena provodila u Tar Valonu da bi poznavala sve Aes Sedai, iako njihov broj nije bio veliki kao nekad. Međutim, znala je druge dve. Karlinja je bila bleda i hladna kao beli obod njenog šala. Potpuna suprotnost tamnoj i vatrenoj Alani Mosvani iz Zelenog, ali obe su samo stajale i gledale je ćutke i bezizražajno. Alana oštrim pokretom obmota šal oko sebe, ali Karlinja se ni ne pomeri. Vitka Žuta sestra se okrenu, delujući sažaljivo.

„Svetlost vas sve obasjala, sestre“, reče Moiraina. Niko nije odgovorio. Nije bila sigurna da su je Serafel i Verin uopšte čule. Gde su ostale? Nema potrebe da sve budu ovde – većina se verovatno odmara u svojim sobama i osvežava od putovanja – ali Moiraina je već bila na oprezu. Kroz glavu su joj jurila sva pitanja koja nije mogla da postavi. Ništa od toga nije se odražavalo na njenom licu.

Otvoriše se unutrašnja vrata i pojavi se Leana, bez svog štapa s pozlaćenim plamenom. Čuvar hronika bila je visoka žena, vitka i graciozna, bakarne kože i kratke tamne kose, veoma lepa. Umesto šala nosila je široku plavu ešarpu, budući da je sedela u Dvorani Kule, iako kao Čuvar, a ne predstavnik svog Ađaha.

„Stigla si“, oštro se obrati Moiraini i pokaza ka vratima iza sebe. „Dođi, sestro. Amirlin Tron čeka.“ Govorila je uvek isto, brzo i odsečno, bilo da je besna, vesela ili uzbuđena. Dok je Moiraina pratila Leanu pitala se Šta Čuvar sada oseća. Leana zatvori vrata za njima. Zalupila su se uz zvuk koji je podsećao na zatvaranje tamničkih rešetaka.

Amirlin Tron je sedela za širokim stolom nasred prostirke. Na stolu je bila spljoštena zlatna kocka, veličine putnog kovčega, kitnjasto ukrašena srebrom. Sto je bio masivan, debelih nogara, ali činilo se kao da je ulegao pod težinom koju bi dva snažna čoveka s teškoćom podigla.

Kada ugleda zlatnu kocku, Moiraina s teškom mukom zadrža smiren izraz lica. Poslednji put ju je videla bezbedno zaključanu u riznici lorda Agelmara. Doznavši da je Amirlin Tron došla, nameravala je da joj lično ispriča o njoj. To što je već bila u posedu Amirlin, bilo je sitnica, ali zabrinjavajuća. Lako je moguće da događaji idu ispred nje.

Nakloni se duboko i svečano reče: „Kako si me pozvala, majko, tako ja dođoh.“ Amirlin ispruži ruku i Moiraina poljubi prsten Velike zmije, koji se nije razlikovao od prstena bilo koje druge Aes Sedai. Bila je svesna da Čuvar stoji iza nje, kraj vrata, i zato, dok se dizala iz naklona, običnijim ali ne i potpuno običnim glasom reče: „Nadam se da je putovanje bilo ugodno, majko.“