Veliki lov

„Nije sve tako crno“, reče Anaija. „Koliko znamo, samo onaj u Saldeji može da usmerava. Još nije imao dovoljno vremena da privuče mnogo sledbenika, a sestre bi već trebalo da su tamo da se postaraju za njega. Tairenci jure svog lažnog Zmaja i njegove sledbenike kroz Hadon Mirk, a onaj u Murandiji već je u lancima.“ Kratko se nasmejala, kao da je u čudu. „Zamislite da su se Muranđani najbrže pobrinuli za svog. Ako pitate, reći će vam da i nisu Muranđani, već Lugarđani, ili Inišlini, ili podanici ovog ili onog lorda ili gospe. Ali ipak, strahujući da će njihovi susedi uzeti to kao izgovor za zaposedanje, skočili su na svog lažnog Zmaja skoro čim je otvorio usta.“

„Ipak“, kaza Moiraina, „ne može se preći preko trojice istovremeno. Da li je neka sestra bila u stanju da izvrši Proricanje?“ To nije bilo mnogo verovatno – malo je Aes Sedai pokazalo taj Dar, čak i u najslabijem mogućem obliku, tokom mnogo vekova – tako da nije bila iznenađena kada Anaija odmahnu glavom. Nije bila iznenađena, ali ipak je osetila olakšanje.

Stigli su do raskršća hodnika u isto vreme kada i gospa Amalisa. Ona se duboko nakloni, raširivši svoje bledozelene suknje. „Čast Tar Valonu“, tiho reče. „Čast Aes Sedai.“

Sestra lorda Fal Dare zahtevala je više od pukog klimanja glavom. Moiraina uhvati Amalisu za ruke i podiže je iz naklona. „Počastvovane smo, Amalisa. Ustani, sestro.“

Pocrvenevši, Amalisa se graciozno ispravi. Nikada nije ni bila u Tar Valonu, a to što ju je Aes Sedai nazvala sestrom bilo je značajno čak i za osobu njenog položaja. Niska i sredovečna, imala je neku tamnu i zrelu lepotu, koju je dodatno isticalo rumenilo njenih obraza. „Činiš mi preveliku čast, Moiraina Sedai.“

Moiraina se nasmeši. „Koliko dugo se znamo, Amalisa? Moram li ja sada da te zovem: moja. gospo Amalisa,

kao da nikada nismo zajedno pile čaj?“

„Naravno da ne.“ Amalisa uzvrati osmeh. Snaga koja je bila očigledna na licu njenog brata, videla se i na njenom. Mekše crte obraza i usana nimalo je nisu smanjivale. Bilo je onih koji su pričali da, ma koliko snažan i odlučan ratnik Agelmar bio, nije bio ništa više no ravan svojoj sestri. „Ali pošto je Amirlin Tron ovde... Kralja Easara kad poseti Fal Daru nasamo zovem Magami, što znači ’ujkica’. Baš kao što sam radila kao dete, kada me je nosio na ramenima. Ali u javnosti mora biti drugačije.“

Anaija coknu jezikom. „Ponekad je formalnost neophodna, ali muškarci joj često pribegavaju i kada se ne mora. Molim te, zovi me Anaija, a ja ću tebe Amalisa, ako mogu.“

Krajičkom oka, Moiraina spazi Egvenu, na samom kraju sporednog hodnika, kako užurbano zamiče za ugao. Za njom se vukla pogrbljena prilika u kožnom prsluku, pognute glave, a ruku prepunih zavežljaja. Moiraina dozvoli sebi mali smešak, ali ga brzo prikri. Ako devojka pokaže toliko inicijative u Tar Valonu,

pomisli podsmešljivo, sedeće jednog dana na Amirlin tronu. Ako bude bilo Amirlin trona na kome bi sedela.

Kada je ponovo obratila pažnju na ostale, Lijandrin je govorila.

„...i volela bih da naučim nešto više o vašoj zemlji.“ Osmeh joj je bio otvoren i skoro devojački, a glas prijateljski.

Moiraina natera svoje lice da ostane bezizražajno dok je Amalisa upućivala poziv Lijandrin da joj se pridruži u ličnom vrtu, skupa s pratiljama, a Lijandrin to toplo prihvati. Lijandrin je imala malo prijatelja. Nikoga van Crvenog Ađaha. Svakako nikoga ko nije Aes Sedai. Pre bi se sprijateljila s muškarcem, ili Trolokom. Moiraina nije bila sigurna da Lijandrin vidi neku razliku između muškaraca i Troloka. Nije bila sigurna da iko iz Crvenog Ađaha vidi razliku.

Anaija objasni da ih očekuje Amirlin Tron. „Naravno“, reče Amalisa. „Svetlost je obasjala, a Tvorac zaklonio. Onda kasnije.“ Ispravila se i klimnula glavom dok su one odlazile.

Moiraina je posmatrala Lijandrin dok su hodale nijednom ne pogledavši pravo u nju. Aes Sedai kose boje meda gledala je pravo pred sebe. Usne nalik na ružine pupoljke bile su zamišljeno napućene. Izgledalo je kao da je zaboravila i Moirainu i Anaiju. Šta li smera?