Veliki lov

„Prokleti Prijatelji Mraka i Troloci prošli su pravo kroz seoce, moj lorde”, reče Uno, pokazujući ono malo tragova koje Šijenarci nisu izgazili svojim galopom. „Pravo do kozoljubne skele, koju su prokleto ostavili na suprotnoj strani. Krv i krvavi pepeo! Plameno smo srećni što nisu presekli konopac.”

„Gde su ljudi?”, upita Loijal.

Vrata su bila otvorena, zavese lelujale u otvorenim prozorima, ali uprkos grmljavini kopita, niko nije izašao.

„Pretražite kuće”, zapovedi Ingtar. Ljudi sjahaše i potrčaše da poslušaju, ali vratiše se odmahujući glavama.

„Jednostavno ih nema, moj lorde”, reče Uno. „Jednostavno ih prokleto nema, nek sam spaljen. Kao da su se pokupili i rešili da se usred krvavog dana plameno odšetaju.” Iznenada stade, žurno pokazavši ka kući iza Ingtara. „Žena na onom prozoru! Kako mi je prokleto promakla...” On pojuri ka kući pre no što bilo ko drugi stiže da se makne.

„Nemoj da je uplašiš!”, povika Ingtar. „Uno, potrebne su nam vesti. Svetlost te oslepela, Uno, nemoj da je uplašiš!” Jednooki čovek nestade kroz otvorena vrata. Ingtar ponovo povisi glas. „Nećemo te povrediti, dobra gospo. Mi smo vazali lorda Agelmara, iz Fal Dare. Ne boj se! Nećemo te povrediti.”

Prozor na vrhu kuće naglo se otvori, i Uno promoli glavu kroz njega, divlje se osvrćući. Zatim uz psovku uvuče glavu. Lupnjava i treštanje označili su njegov povratak, kao da je u nemoćnom besu obarao stvari. Naposletku se pojavi u dovratku.

„Nema je, moj lorde. Ali bila je tamo. Žena u beloj haljini, na prozoru. Video sam je. Čak mi se učinilo da sam je na trenutak i unutra video, ali onda je nestala i...” Duboko uzdahnu. „Kuća je prazna, moj lorde.” To što nije psovao samo je pokazivalo koliko je uznemiren.

„Zavese”, promrmlja Met. „Pričinjava mu se od prokletih zavesa.” Uno ga oštro pogleda, a onda se vrati svom konju.

„Gde su nestali?”, upita Rand Loijala. „Misliš li da su pobegli kada su Prijatelji Mraka došli?” I Troloci, i Mirdraal. I Hurinovo nešto još gore. Pametni ljudi, ako su pobegli što su dalje mogli.

„Bojim se da su ih Prijatelji Mraka poveli, Rande”, polako reče Loijal. Namrštio se. Izgledalo je skoro kao da je zarežao i da se njegov široki nos pretvorio u gubicu. „Za Troloke.” Rand proguta pljuvačku i požele da ništa nije pitao. Nikada nije bilo prijatno misliti na to kako se Troloci hrane.

„Šta god da je ovde učinjeno“, reče Ingtar, „to su učinili naši Prijatelji Mraka. Hurine, da li je ovde bilo nasilja? Ubijanja? Hurine!“

Njuškalo se trže u sedlu i divlje osvrnu oko sebe. Bio je zagledan preko reke. „Nasilje, moj lorde? Da. Ubijanje, ne. Ili ne baš.“ Pogleda postrance Perina. „Nikada ranije nisam namirisao nešto tako, moj lorde. Ali ovde je bilo povređivanja.“

„Ima li ikakve sumnje da su prešli reku? Da li su ponovo promenili smer?“

„Prešli su, moj lorde.“ Hurin uznemireno pogleda daleku obalu. „Prešli su. Ali šta su radili na drugoj strani...“ Slegnu ramenima.

Ingtar klimnu. „Uno, hoću da vidim tu skelu na ovoj strani. I želim da se druga obala izvidi pre no što pređemo. To što ovde nije bilo zasede ne znači da je neće biti kada nas reka podeli. Ta skela mi ne deluje dovoljno velika da nas ponese sve odjednom. Postaraj se za to.“ Uno se pokloni, i kroz nekoliko trenutaka Ragan i Masema pomagali su jedan drugom da skinu oklop. Skinuvši se do donjeg rublja, s bodežom zakačenim između plećki, otkasaše krivim konjaničkim nogama do reke i zagaziše, krenuvši ruku uz ruku duž debelog konopca kojim se skela prevlačila. Konopac je po sredini bio dovoljno labav da se nađu do pojasa u reci, a jaka struja vukla ih je nizvodno, ali pre no što je Rand očekivao, oni se popeše na skelu. Izvadivši bodeže, nestadoše među drvećem.

Pojaviše se, činilo se, nakon čitave večnosti, i počeše polako da vraćaju skelu. Splav udari u obalu ispod sela, a Masema ga priveza dok je Ragan pritrčao mestu gde je Ingtar čekao. Lice mu je bilo bledo. Ožiljak od strele na obrazu jasno se isticao. Zvučao je potreseno.

„Druga obala... Nema zasede na drugoj obali, moj lorde, ali...“ Pokloni se duboko, još mokar i drhteći od umora. „Moj lorde, moraš sam da vidiš. Veliki hrast, pedeset koraka južno od mesta gde skela dotiče obalu. Ne mogu da nađem reći. Moraš sam da vidiš.“

Ingtar se namršti, gledajući od Ragana ka drugoj obali. Naposletku progovori: „Bio si dobar, Ragane. Obojica ste bili dobri.“ Glas mu postade oštriji. „Uno, nađi u ovim kućama nešto da se ovi ljudi osuše. I vidi da li je neko stavio vodu za čaj. Daj im nešto vrelo da popiju ako možeš. Onda povedi drugi odred i tovarne životinje preko reke.“ Okrenu se Randu. „Pa, da li si spreman da vidiš južnu obalu reke Erinin?“ Ne sačeka odgovor, već odjaha do skele praćen Hurinom i polovinom kopljanika.

Rand je oklevao samo trenutak pre no što krenu za njim. Loijal mu se pridruži. Na njegovo iznenađenje, Perin pojaha pred njih, sumornog lika. Neki od kopljanika, uz grube šale, sjahaše da vuku konopac.