Veliki lov

Met se peške uspe uz brdo i ulete u logor. „Ovako izgleda logorište Prijatelja Mraka? Pomalo smrdi, ali ne izgleda mi ništa drugačije od ma kog drugog logora.“ Šutnu jednu hrpu pepela, izbacivši komad nagorele kosti. Sagnu se i pokupi ga. „Šta Prijatelji Mraka jedu? Ne liči mi na ovčiju ili kravlju kost.“

„Ubistvo je ovde počinjeno“, žalobnim glasom reče Hurin. Protrlja nos maramicom. „Gore od ubistva.“

„Troloci su bili ovde“, odgovori Ingtar, gledajući Meta pravo u oči. „Pretpostavljam da su ogladneli, a Prijatelji Mraka bili su pri ruci.“ Met ispusti pocrnelu kost; izgledao je kao da će mu pozliti.

„Više ne idu na jug, moj lorde“, progovori Hurin. To svima privuče pažnju. On pokaza nazad, ka severoistoku. „Možda su ipak odlučili da pokušaju da stignu do Pustoši. Da nas zaobiđu. Možda su samo pokušavali da nas zavaraju tako što su išli na jug.“ Nije zvučao kao da veruje u to. Zvučao je zbunjeno.

„Šta god da su pokušavali“, prosikta Ingtar, „sada ću ih uhvatiti. Na konje!“

Ali nešto malo više od sata kasnije, Hurin zateže uzde. „Ponovo su promenili smer, moj lorde. Opet jug. A ovde su ubili još nekoga.“

U procepu između dva brda nije bilo pepela, ali nakon nekoliko minuta potrage otkriše telo. Presamićen muškarac, ćušnut pod neko žbunje. Potiljak mu je bio smrskan, a oči još iskolačene od siline udarca. Niko ga nije prepoznao, mada je nosio šijenarsku odeću.

„Nećemo traćiti vreme na sahranu Prijatelja Mraka“, odseče Ingtar. „Jašemo na jug.“ Postupio je prema svojim rečima skoro pre no što mu siđoše s usana.

Ali taj dan bio je isti kao i prethodni. Uno je proučavao tragove i izmet, i rekao da su malo smanjili prednost koju je imala njihova lovina. Sumrak dođe bez ijednog znaka Troloka ili Prijatelja Mraka, a sledećeg jutra naiđoše na još jedan napušteni logor – i novu promenu smera, ovaj put ka severozapadu. Jahali su manje od dva sata tim tragom, kada pronađoše još jedan leš, muškarca lobanje raspolućene udarcem sekire, i novu promenu smera. Ponovo jug. I ponovo su smanjili prednost, po Unovom tumačenju tragova. Opet nisu videli ništa sem udaljenih farmi, sve do sumraka. I sledeči dan bio je isti: promene pravaca, ubistva i sve to. I još jedan isti.

Svaki dan dovodio ih je malo bliže plenu, ali Ingtar je besneo. Predlagao je da preseku pravo kada bi trag promenio pravac jednog jutra – svakako da bi ga ponovo našli kako vodi ka jugu, i tako stekli još prednosti – i pre no što bi bilo ko stigao da progovori, rekao bi kako je to loša zamisao, u slučaju da baš ovog puta ljudi koje love ne krenu na jug. Gonio ih je da žure, da ranije kreću i jašu dok potpuno ne padne mrak. Podsećao ih je na zadatak koji im je Amirlin Tron dala, da povrate Rog Valera, i ne dozvole ničemu da im prepreči put. Govorio je o slavi koju će zadobiti, kako će im imena biti zapamćena u pričama i istoriji, u pripovestima zabavljača i pesmama bardova. Ljudi koji su pronašli Rog. Govorio je kao da nije u stanju da se zaustavi, i gledao niz trag koji su pratili kao da je na njegovom kraju nada u Svetlost. Čak je i Uno počeo da ga gleda postrance.

I tako stigoše do reke Erinin.

Rand je mislio da to i nije pravo selo. Sedeo je na konju među drvećem, gledajući pet-šest kućica s krovovima od šindre i strehama što su skoro doticale zemlju, na brdu koje se nadnosilo nad reku pod jutarnjim suncem. Malo je ljudi tuda prolazilo. Prošlo je svega nekoliko sati otkako su rasturili logor, ali je prošlo i vreme kada je trebalo da pronađu ostatke odmorišta Prijatelja Mraka, ako je obrazac bio pravilan. Ali ni na šta takvo nisu naišli.

Sama reka nije mnogo ličila na moćnu Erinin iz priča, ovako blizu svog izvora u Kičmi sveta. Možda šezdeset koraka brzaka oivičenih drvećem do suprotne obale i skela nalik na splav na debelom konopcu koji je premošćivao tu razdaljinu. Skela je bila čvrsto privučena uz suprotnu obalu.

Prvi put se desilo da ih je trag odveo do ljudske naseobine. Pravo do kuća na brdu. Na jednoj jedinoj prašnjavoj ulici oko koje su kućice bile sagrađene nije bilo nikoga.

„Zaseda, moj lorde?“, tiho kaza Uno.

Ingtar izdade potrebna naređenja, i Sijenarci povadiše koplja iz držača, raširivši se da okruže kuće. Na Ingtarov znak rukom, iz četiri pravca jurnuše među kućice. Prašina se dizala pod tutnjavom kopita njihovih konja dok su spremnih kopalja očima tražili neprijatelja. Ništa sem njih samih nije se kretalo. Zauzdaše konje, i prašina poče da se sleže.

Rand vrati strelu u tobolac i luk na leđa. Met i Perin učiniše isto. Loijal i Hurin samo su stajali gde ih je Ingtar ostavio, s nelagodom gledajući.

Ingtar mahnu, i Rand i ostali pojahaše da se pridruže Sijenarcima.

„Ne sviđa mi se miris ovog mesta”, promrmlja Perin kada zađoše među kuće. Hurin ga pogleda, a on uzvrati zureći u njega sve dok ovaj ne skrenu pogled. „Miriše pogrešno.”