Veliki lov

Rand samo odmahnu glavom. Nije želeo da troši dah na priču. Pogledom je potražio Meta i Perina, ali oni su i dalje bili na začelju, a između je bilo suviše ljudi da bi ih Rand uočio. Pitao se kako oklopljeni Sijenarci mogu da trče. Nijedan nije usporio, niti se pobunio. Uno se, izgleda, nije čak ni oznojio, a barjaktar je nepomično držao sivu sovu.

Bio je to brz korak, ali noč poče da pada bez ikakvog znaka progonjenih, izuzev tragova. Napokon, nevoljno, Ingtar naredi da se zaustave i ulogore u šumi. Sijenarci stadoše da pale vatre i sapinju konje sa smirenom lakoćom rođenom iz dugog iskustva. Ingtar za prvu stražu postavi šestoricu stražara, u parovima.

Prvo što je Rand uradio bilo je da pronađe svoj zavežljaj u samarima pletenim od pruća na tovarnim konjima. Nije bilo teško – bilo je malo ličnih zavežljaja među zalihama – ali kada ga razveza, ote mu se krik na koji svi u logoru poskakaše s mačevima u rukama.

Ingtar dotrča. „Šta je bilo? Mira mi, da li se neko provukao? Nisam čuo stražare.“

„Ovi kaputi“, prosikta Rand, i dalje streljajući pogledom ono što je raspakovao. Jedan kaput bio je crn, izvezen srebrnim ni tima, a drugi beo opervažen zlatom. Oba su na okovratnicima imali čaplje, i u najmanju ruku bili jednako raskošni kao crveni kaput koji je nosio. „Sluge mi rekoše da ovde imam dva dobra kaputa koji mogu da posluže. Pogledaj ih!“

Ingtar vrati mač u kanije na leđima. Ostali počeše da se smiruju. „Pa, mogu da posluže.“

„Ne mogu ovo da nosim. Ne mogu stalno ovako da se oblačim.“

„Možeš da ih nosiš. Kaput je kaput. Koliko sam shvatio, Moiraina Sedai se lično postarala za pakovanje tvojih stvari. Možda Aes Sedai ne shvataju šta ljudi nose na bojnom polju.“ Ingtar se isceri. „Pošto uhvatimo ove Troloke, možda ćemo napraviti gozbu. Barem ćeš biti prikladno obučen, i ako mi ostali ne budemo.“ S tim rečima lagano odšeta do logorskih vatri na kojima se spremala hrana.

Rand se ukočio kada je Ingtar spomenuo Moirainu. Zabezeknuto je piljio u kapute. Šta to ona radi? Šta god da radi, neću da me upotrebi. Ponovo je sve zavezao i strpao smotuljak natrag u samar. Uvek mogu da idem nag, ogorčeno pomisli.

Na pohodu Sijenarci se smenjuju u kuvanju. Vrativši se vatrama Rand je video da Masema meša sadržaj lonca. Logor je bio preplavljen mirisom paprikaša od repe, luka i suvog mesa. Prvi je poslužen Ingtar, potom Uno, ali svi ostali stali su u red onako kako su dolazili. Masema tresnu veliku kutlaču paprikaša u Randov tanjir; Rand brzo ustuknu da mu ne bi polio kaput i načini mesta za sledećeg dok je sisao opečeni palac. Masema ga je gledao s ukočenim osmehom na licu, ali ne i u očima, sve dok ne priđe Uno i ne mlatnu ga po glavi.

„Nismo poneli prokleto dovoljno da ti prosipaš na plamenu zemlju.“ Jednooki čovek pogleda Randa i ode. Masema protrlja uvo, ali nastavi da strelja Randa pogledom.

Rand ode da se pridruži Ingtaru i Loijalu, koji su sedeli na zemlji pod velikim hrastom. Ingtar je skinuo šlem i stavio ga kraj sebe, ali izuzev toga bio je u punom oklopu. Met i Perin su već bili tamo, proždirući hranu. Met se široko iskezi kada vide Randov kaput, ali Perin jedva diže pogled. Njegove oči zasijaše na slabašnoj svetlosti vatre, i on se ponovo nagnu nad tanjir.

Barem ovoga puta nisu otišli.

Prekrštenih nogu sede s Ingtarove druge strane, preko puta momaka. „Kad bih samo znao zašto me Uno stalno gleda. Verovatno zbog ovog prokletog kaputa.“

Ingtar zamišljeno zastade, usta punih paprikaša. Naposletku progovori: „Uno se svakako pita da li zaslužuješ sečivo označeno čapljom.“ Met glasno šmrknu, ali Ingtar nastavi: „Ne dozvoli da te Uno uznemiri. Da može, ponašao bi se prema lordu Agelmaru kao prema svežem regrutu. Pa, možda ne prema Agelmaru, ali prema svima ostalima da. Jezik mu je kao brus, ali saveti su mu dobri. I trebalo bi da budu; taj je ratovao i pre mog rođenja. Slušaj njegove savete, ne obraćaj pažnju na njegov jezik i slagaćeš se s Unom.“

„Mislio sam da je on kao Masema.“ Rand napuni usta paprikašem. Bio je prevruć, ali ga proguta. Nisu ništa jeli od Fal Dare, a on je tog jutra bio suviše zabrinut da bi išta okusio. Stomak mu je krčao, podsećajući ga kako je već krajnje vreme da ga napuni. Pitao se da li bi pomoglo ako bi Masemi rekao kako mu se hrana sviđa. „Masema se ponaša kao da me mrzi. Ne razumem.“

„Masema je odslužio tri godine u Istočnim močvarama“, odgovori Ingtar. „Kod Ankor Daila, protiv Aijela.“ Mršteći se promeša svoj paprikaš kašikom. „Pazi, ne postavljam pitanja. Ako Lan Dai San i Moiraina Sedai hoće da kažu da si iz Andora, iz Dve Reke, onda jesi. Ali Masema ne može da izbije izgled Aijela iz glave, i kada te vidi...“ Slegnu ramenima. „Ne postavljam pitanja.“

Rand uz uzdah ispusti kašiku u tanjir. „Svi misle da sam nešto što nisam. Ja sam iz Dve Reke, Ingtare. Uzgajao sam duvan s – s mojim ocem, i čuvao njegove ovce. To je ono što sam. Seljak i čobanin iz Dve Reke.“