Dolazak Senke

U svojoj zatamnjenoj odaji za spavanje Rand se mučno bacakao na krevetu dovoljno velikom za petoro. Sanjao je.

Kroz neku senovitu šumu Moiraina ga je oštrim štapom terala kod Amirlin Tron, koja ga je čekala sedeći na jednom panju, i u rukama držala povodac namenjen njegovom vratu. Kroz šumu su se kretale jedva vidljive i ponekad samo naslućene prilike, koje su se šunjale i lovile ga. Ponegde bi bodež blesnuo na slabašnom svetlu, a negde drugde bi krajičkom oka ugledao konopce pripremljene da ga vežu. Moiraina je kao i uvek bila vitka i niža od njegovog ramena, ali na licu je nosila izraz kakav on nikada ranije kod nje nije video. Strah. Znojeći se, ona ga snažnije gurnu štapom, pokušavši da ga potera ka Amirlininom povocu. Prijatelji mraka i Izgubljeni u senkama, povodac Bele kule pred njim, a Moiraina za leđima. Rand se izmače ispred Moiraininog štapa i pobeže.

„Prekasno je za to“, viknu ona za njim, ali on je morao da se vrati. Vrati.

Mrmljajući nešto, Rand se bacakao po krevetu, a onda na tren smirio, dišući malo lakše.

Bio je u Vodenoj šumi, kod Emondovog Polja. Sunčevi zraci probijali su se kroz granje i svetlucali na jezercetu pred njim. Na stenama na tom kraju jezerceta bila je zelena mahovina, a trideset koraka dalje – na drugom kraju – divlje cveće. Upravo je tu, još kao dete, naučio da pliva.

„Trebalo bi da malo zaplivaš.“

On se iznenađeno okrete. Iza njega je bila Min, u svom muškom kaputu i pantalonama, i smešila mu se. Pored nje je stajala Elejna, s rasutim riđezlatnim kovrdžama, odevena u haljinu od zelene svile – prikladnu da se nosi na dvoru njene majke.

Min mu se obratila, ali Elejna je dodala: „Voda deluje primamljivo, Rande. Ovde nam niko neće smetati.“

„Ne znam“, poče on polako, ali Min ga prekide tako što preplete prste iza njegovog vrata i prope se da ga poljubi.

A zatim tiho ponovi Elejnine reči. „Ovde nam niko neće smetati.“ Min ustuknu jedan korak i zbaci kaput, a zatim prstima napade košulju.

Rand samo zapanjeno pogleda. Još se više zaprepasti kada vide da je Elejnina haljina bačena na mahovinom pokrivenu zemlju. Kći naslednica se saginjala, ukrštenih ruku, da bi uhvatila porub svoje podsuknje.

„Šta to radite?“ – promuklo upita on.

„Spremamo se da plivamo s tobom“, odgovori Min.

Elejna mu se osmehnu i skide podsuknju povukavši je preko glave.

On joj smesta okrete leđa, mada nešto u njemu to nije želelo. I ugleda Egvenu. Njene krupne tamne oči tužno su ga gledale. Bez ijedne reči ona se okrete i izgubi među drvećem.

„Stani!“ – povika on za njom. „Objasniću.“

A zatim potrča. Morao je da je pronađe. Ali kada stiže do kraja čistine, Minin glas ga zaustavi u mestu.

„Nemoj ići, Rande.“

Ona i Elejna već su bile u vodi. Samo su im se glave videle dok su lagano plivale po sredini jezerceta.

„Vrati se“, doviknu mu Elejna i podiže vitku ruku iz vode da ga pozove. „Zar ne zaslužuješ da bar jednom dobiješ ono što želiš?“

On se premesti s noge na nogu. Želeo je da se pokrene, ali nije mogao da se odluči u kom smeru. Ono što želi. Te reči zvučale su mu neobično. Šta on to želi? Diže ruku da obriše lice, da obriše znoj sa njega. Kad ono, čaplja utisnuta u njegov dlan skoro da je u potpunosti bila razjedena natrulim mesom; kroz krvave procepe videla se bela kost.

On se trže i probudi. Iako je bio okružen vrelom tamom, sav je drhtao. Rublje mu je bilo mokro od znoja, kao i laneni čaršavi na kojima je ležao. Bok ga je boleo, tamo gde mu se stara rana nikada nije zacelila kako treba. Ruka mu sama od sebe pronađe grubi ožiljak – krug skoro palac u prečniku. I posle sveg ovog vremena još je bio osetljiv na dodir. Čak ni Moirainino Aes Sedai Lečenje nije bilo u stanju da ga u potpunosti izvida. Ali još nisam počeo da trulim. Niti sam poludeo. Ne još. Ne još. Time je sve bilo rečeno. Došlo mu je da se nasmeje, pa se zapitao da li to znači kako je već pomalo lud.

Sanjati o Min i Elejni, i to onako... Pa, ako to nije bilo ludilo, sigurno je bila glupost. Ni jedna ni druga nikada ga onako nisu pogledale na javi. On se obećao Egveni još dok su oboje bili deca. Nikada nisu izgovorili vereničke reči pred Ženskim krugom, ali svi u Emondovom Polju i oko njega znali su da će se njih dvoje jednoga dana uzeti.

Naravno, taj dan nikada neće doći. Ne sada. Ne kada je pred njim sudbina koja čeka svakog muškarca što može da usmerava. Mora da je i Egvena to shvatila. Mora da je tako. Postala je potpuno obuzeta učenjem da bude Aes Sedai. Ipak, žene su neobična stvorenja. Možda misli kako može da bude Aes Sedai i da se svejedno uda za njega – usmeravao on ili ne. Kako da joj kaže da više ne želi da je uzme za ženu, da je voli kao sestru? Ali bio je siguran da za tim neće biti potrebe. Mogao je da se sakrije iza onog što je. To je morala da razume. Koji to čovek može da zaprosi neku ženu kada zna da mu je ostalo svega nekoliko godina, i to ako ima sreće, pre no što poludi i počne živ da truli? Ponovo se stresao, iako je bilo vrelo.