Dolazak Senke

Moram da spavam. Visoki lordovi će se ujutru vratiti i ponovo pokušati da zadobiju njegovu naklonost. Naklonost Ponovorođenog Zmaja. Možda ovog puta neću sanjati. Rand se okrete, tražeći suv deo čaršava – i zaledi se. U tami se čulo tiho šuštanje. Nije bio san.

Mač Koji To Nije bio je na drugom kraju sobe, van njegovog dohvata, na jednom postolju nalik na presto, koje je dobio od visokih lordova. Nema sumnje da su se nadali kako im na taj način Kalandor neće biti pred očima. Neko želi da ukrade Kalandor. A odmah zatim pomisli: Ili da ubije Ponovorođenog Zmaja. Nisu mu bila potrebna Tomova prošaptana upozorenja da bi znao kako su mu se visoki lordovi zakleli na večnu odanost samo jer su morali.

Rand se ispraznio od svih misli i osećanja i dozvao Prazninu. Za to mu nije trebalo nimalo truda. Lebdeo je u hladnom ništavilu u sebi, dok su sve misli i osećanja bili napolju. A zatim je posegao za Istinskim izvorom. Ovog puta, s lakoćom ga je dodirnuo, što se nije uvek dešavalo.

Saidin ga ispuni poput bujice belog usijanja i svetlosti. Ispuni ga životom – i mučninom od izopačenosti Mračnoga, nalik na poganu prljavštinu što pluta povrh čiste, slatke vode. Bujica mu je pretila da ga odnese, da ga sagori, da ga prožme.

Boreći se protiv nje, izuzetnim naporom pođe mu za rukom da je podvrgne svojoj volji i on se skotrlja s kreveta, usmeravajući Moć dok se dočekivao na noge u stavu kojim je počinjao mačevalački pokret Pupoljci na vetru. Njegovi neprijatelji sigurno su malobrojni, inače bi načinili više buke. Taj mačevalački stav nežnoga imena bio je namenjen borbi protiv više protivnika.

Čim su mu noge dotakle ćilim, mač mu se stvorio u rukama. Bilo je to oružje dugog balčaka i neznatno povijenog sečiva, sa samo jednom oštricom. Izgledalo je kao da je čitav mač sačinjen od plamena, ali nije bio ni mlak. U zlatnocrvenu oštricu bila je utisnuta crna čaplja. Odjednom, sve sveće i pozlaćene svetiljke u sobi istovremeno planuše. Ogledalca iza njih dodatno su doprinosila da čitava odaja bude obasjana. Pride, zbog velikih ogledala na zidovima i još dva stojeća ogledala, soba je bila toliko osvetljena da je u svakom njenom delu moglo sasvim lepo da se čita.

Kalandor je bio nedirnut – mač koji kao da je bio potpuno od stakla, od balčaka pa sve do vrha sečiva, i dalje je stajao na kao čovek i visokom i širokom stalku, od izrezbarenog i pozlaćenog drveta, sa umetnutim dragim kamenjem. I ostatak nameštaja bio je pozlaćen i optočen draguljima: krevet, stolice i klupe; ormari, kovčezi i umivaonik. Ibrik i lavor bili su od zlatnog porcelana Morskog naroda, tankog kao lišće. Za široki tarabonski ćilim, sa skerletnim, zlatnim i plavim šarama, moglo se dobiti dovoljno novca da se čitavo selo mesec dana prehranjuje. Soba je bila pretrpana nežnim porcelanom Morskog naroda, ili peharima, činijama i ukrasima načinjenim od zlata sa srebrnim intarzijama – ili srebra sa zlatnim. Na širokom mermernom kaminu dva srebrna vuka sa rubinima umesto očiju pokušavala su da obore dobrane tri stope visokog zlatnog jelena. Uzane prozore zastirale su zavese od skerletne svile izvezene zlatnim orlovima. Svaki delić slobodnog prostora bio je zatrpan knjigama. Neke su bile uvezane u kožu, a neke sa drvenim koricama. Neke su bile pocepane i prašnjave od boravka na najdaljim policama biblioteke Kamena.

Umesto da ugleda ubice ili lopove, pred njim se našla jedna mlada žena, koja je iznenađeno oklevala nasred ćilima, dok joj je crna kosa u sjaktavim talasima padala na ramena. Njena tanka odora od bele svile više je otkrivala no prikrivala. Berelajn, vladarka grada-države Majena, bila je poslednja osoba koju je mislio da će videti.

Pošto se razrogačeno trže, ona se duboko i skladno nakloni, tako da joj se odora zategla preko tela. „Nisam naoružana, moj gospodaru Zmaju. Ukoliko sumnjaš u moje reči, slobodno me pretresi.“ Ona se nasmeši, a on se odjednom seti da na sebi ima samo veš.

Oganj me spalio ako me natera da se krijem iza čaršava. Ta misao lebdela je negde izvan praznine. Ja je nisam zvao da dođe. Ne, da se ušunja! Na granicama praznine lebdeli su bes i sramota, ali on je ipak pocrveneo. Nekako nejasno bio je svestan da se to dogodilo, svestan znanja da mu obrazi sve više crvene. U praznini je bio tako hladan i spokojan, ali napolju... Osećao je svaku pojedinačnu kapljicu znoja kako mu klizi niz grudi i leđa. Morao je da usredsredi svu svoju tvrdoglavu volju samo da bi nepomično stajao pred njenim pogledom. Da je pretražim? Svetlost mi pomogla!