Dolazak Senke

Ne! I ona ga je videla, Stvaran je.

Krajičkom oka Rand primeti iznenadni pokret sa svoje leve strane. I pre no što stiže da razmisli o tome, on se okrete i silovito zadade udarac Mesec nad vodom. Sečivo saseče neku priliku – njegovu priliku – koja je izlazila iz ogledala na zidu. Ona zadrhta, rasu se kao prašina u vazduhu, i nestade. Randov odraz ponovo se pojavi u ogledalu, ali smesta se uhvati za okvir, spremajući se da ponovo izađe. Rand shvati da se to isto dešava sa svim ogledalima u sobi.

Boreći se sa očajem, on zari ognjeni mač u ogledalo. Posrebreno staklo rasu se u stotinu krhotina, ali činilo se kao da se njegov odraz tren pre toga razlomio. Učinilo mu se da je negde u svom umu začuo daleki vrisak – kao da njegov glas slabašno vrišti i zamire. Još dok su krhotine ogledala padale na pod, on zavitla korbačem od Jedne moći. Sva ogledala u sobi nemo se slomiše, prosuvši na ćilim bujicu staklenih krhotina. Umirući vrisak u njegovoj glavi ponovo se oglasi, pa ponovo, a Rand se sav naježi. Bio je to njegov glas. Skoro da je poverovao kako to on vrišti.

A zatim se okrete da se suoči s onim odrazom što je izasao iz ogledala, taman na vreme da presretne njegov udarac. Otvaranje lepeze presrelo je kotrljanje kamenja niz planinu. Prilika pred Random odskoči unazad, i on odjednom shvati kako ih ima još. Iako je munjevito smrskao sva ogledala u sobi, još su dva odraza pobegla iz njih. A sada su bili pred njim – tri istovetna dvojnika, namreškanim okruglim ožiljkom na boku. Gledali su ga, a lica su im bila iskrivljena od mržnje, prezira i neke neobične gladi. Jedino su im oči bile prazne i beživotne. Pre no što Rand stiže da udahne, oni se baciše na njega.

Rand zakorači u stranu, a krhotine ogledala zariše mu se u tabane. I tako je on gazio po slomljenom staklu sve vreme prelazeći iz stava u stav i pokušavajući da izbegne da ga okruže. Morao je da iskoristi sve što je tokom svakodnevnih vežbi naučio od Lana, Moiraininog Zaštitnika.

Da su se njegovi protivnici zajedno borili, da su sarađivali, on bi već u prvih nekoliko trenutaka poginuo. Ali svaki od njih borio se kao da druga dvojica ne postoje. Svejedno, nije mogao u potpunosti da odbije njihove udarce. Ubrzo mu se krv slivala niz lice, grudi i ruke. Stara rana se otvorila i oblila mu rublje crvenilom. Ne samo da su njegovi protivnici bili obdareni njegovim likom, već i njegovom veštinom. Sem toga, njih je bilo trojica – a on jedan. Stolovi i stolice leteli su po sobi, a neprocenjivi porcelan Morskoga naroda lomio se po ćilimu.

Rand oseti kako gubi snagu. Nije bio ozbiljno ranjen, izuzev one stare rane, ali kada se sve skupi... Nije ni pomišljao da u pomoć pozove Aijele s druge strane vrata. Zidovi su bili toliko debeli da se čak ni samrtnički krik ne bi čuo. Jedino mu je preostalo da se osloni na samoga sebe. Borio se obavijen hladnim odsustvom osećanja, koje je vladalo u praznini, ali strah je strugao po obodu – kao kad grane nošene noćnim vetrom grebu prozor.

Sečivo mu kliznu pored protivnikovog mača i zaseče ga po licu, odmah ispod očiju. Nije mogao a da se ne trzne – bilo je to njegovo lice. Protivnik mu se izmače taman toliko da izbegne smrt. Krv navre iz posekotine i obli usta i bradu tamnim grimizom, ali izraz lica ni najmanje se nije promenio, a mrtve oči nisu ni trepnule. Želeo je da ga ubije, kao što čovek koji umire od gladi želi hranu.

Može li ih išta ubiti? Sva trojica krvarili su iz rana koje im je zadao, ali to ih nije usporavalo kao njega. Pokušavali su da izbegnu njegov mač, ali izgleda nisu shvatali da su povređeni. Ako uopšte i jesu,

sumorno pomisli Rand. Svetlosti, ako krvare, onda ih je moguće povrediti! Mora da jeste!

Bio mu je potreban predah – jedan trenutak da povrati dah, da se pribere. Iznenada, Rand se baci dalje od njih, pravo na krevet, i zakotrlja se po njemu. Pre je osetio no video kako mačevi seku čaršave, odmah uz njegovu kožu. Zateturavši se, dočeka se na noge i pridrža za jedan stočić da bi povratio ravnotežu. Sjaktava srebrna zdela ukrašena zlatnim intarzijama, koja je bila na stolu, u tom trenu se zaljulja. Jedan od njegovih dvojnika skoči na rasečeni krevet, pri tom razbacavši guščije perje, i podignutog mača oprezno pođe ka njemu. Druga dvojica lagano zaobiđoše krevet, i dalje ne obraćajući pažnju jedan na drugoga, potpuno usredsređeni na njega. Oči su im bleštale kao staklo.