Dolazak Senke

Rand zadrhta kada mu bol sevnu u šaci kojom se pridržavao za stočić. Njegov dvojnik, nekih šest palaca visok, podiže majušni mač da iznova zada udarac. Ponet nekim nagonom, Rand zgrabi sićušnu priliku pre no što ona stiže da ga ponovo napadne. Njegov maleni dvojnik otimao mu se u ruci i režao na njega. Rand posta svestan sićušnih pokreta svuda po sobi i desetina majušnih odraza što izlaze iz uglačanog srebra. Šaka poče da mu trne i da se smrzava, kao da stvor koga drži siše svu toplotu iz nje. Odjednom, u Randu zablista oganj saidina i udari mu u glavu, a njegovu ledenu šaku obli vrelina.

Malena prilika iznenada prsnu kao mehur sapunice, a Rand oseti kako se nešto uliva u njega – neki delić snage koju je izgubio. Trže se kada ga zasuše sićušne munje zdravlja.

Kada podiže glavu – pitajući se zašto nije mrtav – malenih odraza koje je krajičkom oka primetio više nije bilo. Tri velika drhtala su na nogama, kao da je snaga koju je dobio bila njima na uštrb. Ali, dok ih je on posmatrao, oni se pribraše i ponovo pođoše ka njemu, mada opreznije.

Rand ustuknu, mahnito razmišljajući, dok je mačem pretio čas jednom – čas drugom protivniku. Ako nastavi da se bori kao do sada, vremenom će ga ubiti. To mu je bilo sasvim jasno. Ali svi ti odrazi nečim su bili povezani. Kada je iscedio snagu iz onog malenog – smuči mu se od te udaljene misli, ali to se desilo – ne samo da je to uništilo one druge poput njega, već je i imalo nekog uticaja na velike odraze, makar samo na trenutak. Ako mu pođe za rukom da isto uradi i s nekim od ovih velikih, možda će uništiti svu trojicu.

I od same pomisli na to došlo mu je da povrati, ali nije znao šta drugo da čini. Ne znam kako to da uradim

. Kako mi je to uspelo? Svetlosti, šta li sam uradio? Morao je da se porve s jednim od njih, ili bar da ga dodirne – u to je odnekud bio siguran. Ali ako bude pokušao da im se toliko približi, neće proći ni tri otkucaja srca pre no što se sva tri mača zariju u njega. Odrazi. Koliko su oni i dalje odrazi?

Nadajući se da neće ispasti budala – ako tako bude, biće mrtva budala – Rand pusti mač da nestane. Bio je spreman da ga istog trena stvori, ali kada se njegovo ognjeno sečivo izgubi, isto se desi i sa mačevima njegovih protivnika. Na trenutak, lica njegovih dvojnika bila su zbunjena. Ali pre no što on stiže da zgrabi jednog od njih, oni se baciše na njega, tako da se sva četvorica sručiše na pod i zakotrljaše preko ćilima posutog slomljenim staklom.

Randa prože hladnoća. Sav je otupeo, a led mu se uvukao u kosti, tako da je jedva osećao kako mu se smrvljeno staklo i porcelanske krhotine zarivaju u telo. Prazninu kojom je bio okružen protrese nešto kao panika. Da nije počinio kobnu grešku. Ovi su bili veći od dvojnika čiju je snagu isisao, i crpeli su znatno više toplote iz njega. I to ne samo toplote. Kako se on hladio, njihove staklaste sive oči dobijale su na životu. Odjednom ga prože neka ledena sigurnost da njegova smrt ne bi okončala borbu. Ta trojica bi se potom okrenula jedan protiv drugoga, sve dok ne preostane samo jedan. A taj bi bio ispunjen njegovim životom i sećanjima – bio bi on.

Ali Rand se i dalje tvrdoglavo borio, sve snažnije što je slabiji bivao. Posegnu za saidinom, pokušavajući da se ispuni njegovom vrelinom. Dobrodošlicom je dočekao čak i mučnu opačinu, jer što ju je snažnije osećao, to je bio ispunjeniji saidinom. Ako oseća mučninu, onda je i dalje živ, a ako je živ – u stanju je da se bori. Ali kako? Kako? Šta sam to maločas uradio?

Saidin je toliko divljao u njemu da mu se učinilo kako će ga Moć sagoreti. Kako sam to uradio? Jedino što je mogao da uradi bilo je da seže za saidinom i pokuša... da dosegne... granicu...

Jedan od trojice dvojnika odjednom nestade – Rand oseti kako se stapa s njim; bilo je to kao da je s neke velike visine pao na tvrdi kamen – a onda i druga dvojica. I to istovremeno. Od sile udarca koji je to izazvalo, on se prostre na leđa, i ostade tako da pilji u kitnjastu gipsanu tavanicu, uživajući u tome što još diše.

Svaki delić tela i dalje mu je ispunjavala Moć. Došlo mu je da povrati svaki obrok koji je u životu pojeo. Osećao se toliko živim da je, u poređenju s time, život bez saidina bio kao senka. Osećao je miris pčelinjeg voska od koga su sveće bile napravljene i ulja u svetiljkama. Osećao je svaku nit tepiha na kome je ležao, svaku ranu na sebi, posekotinu, ogrebotinu, svaku modricu. Ali i dalje se držao saidina.