Dolazak Senke

Sva ustreptala od želje da usmerava, Ninaeva se sabra, čak i podiže pajalicu i prebrisa ogrlicu i narukvice. Služavka joj je prilazila preko bledog popločanog poda; uskoro će otići, a Ninaeva će moći da... Šta? Da ih strpa u torbicu i odnese, ali... Sluškinja će otići? Zašto sam pomislila da će otići, umesto da ostane da radi? Iskosila je glavu i gledala u ženu koja joj se primicala.

Naravno. Ne nosi ni krpu, ni metlu, ni pajalicu, ništa. Šta god da traži ovde, neće ostati dugo. Najednom je jasno videla ženin lik. Jedro lepuškasto lice, uokvireno crnim pletenicama, sa skoro prijateljskim osmehom, ali kao da ipak ne mari za nju. Svakako joj ne želi nikakvo zlo. Nije to bilo isto lice, ali prepoznala ju je.

Brže od misli, nasrnula je da zdrobi to lice poput malja čvrstim talasom satkanim od Vazduha. U istom trenu, saidar obasja i drugu ženu, i lik joj se izmeni; sada je bila gorda, kraljevskog držanja – Ninaeva je prepoznala Mogedijen – ali je ustuknula, iznenađena što nije uspela da priđe neprimećeno. Ninaevino tkanje se rascepi kao žiletom rasečeno, a čim se tkanje prekide, i ona sama se zatetura. Izgubljena usmeri zamršenu šaru Duha protkanu Vodom i Vazduhom ka njoj. Ninaeva pojma nije imala kako bi joj ovo moglo nauditi, ali uspaničeno pokuša da je saseče, onako kao Mogedijen maločas, oštricom Duha. Za jedan otkucaj srca osetila je ljubav, pokornost, želju da se klanja ovoj veličanstvenoj ženi koja joj dozvoljava da...

Složeno tkanje se rascepi i Mogedijen posrnu. Ninaevin um ostao je zamrljan svežim sećanjem na želju da bude pokorna, da cvili i moli, i sve ostalo što je činila pri prvom susretu s njom; gnev joj se zbog toga usija. Prizvala je poput noža oštar štit – pre oružje nego odbrambeno sredstvo – kakvim je Egvena umirila Amiko Nagojin, i nasrnu njime na Mogedijen. Tkanje Duha zaustavilo je tkanje Duha, sile počeše da se rvu, a Mogedijen za dlaku izbeže da zauvek bude odsečena od Izvora. Izgubljena je uzvratila udarac, zamahom sekire koja bi Ninaevu na isti način osakatila. Zauvek. Ninaeva se očajnički odbranila.

Tada je shvatila da je ispod tog silnog besa obamrla od straha. Odbrana od Mogedijeninog pokušaja da je umiri, uz produžen trud da ona to uradi njoj, oduzimala joj je svu snagu. Moć je ključala kroz nju preteći da je razori, kolena su joj klecala od napora, ali sve se slilo u taj trud; nije mogla da izdvoji ni trunku Moći. Mogedijenina sekira od Duha prelazila je iz čvrstog u prozračno stanje, ali to ne bi marilo ako bi pogodila cilj; Ninaeva je znala da ne postoji razlika između umirenja i običnog – običnog! – privremenog odsecanja koje bi je ostavilo na milost i nemilost toj ženi. Obličje je dotaklo reku Moći između nje i Izvora, kao nož nadvijen nad istegnutom glavom kokoši. Bila je to prejasna slika; zažalila je što je pomislila na to. Začula je mumlanje slabašnog glasa u svojoj podsvesti. Oh, Svetlosti, nemoj to da dozvoliš! Nemoj! Svetlosti, molim te, samo ne to!

Palo joj je na pamet da prekine svoj napad – ovako je neprestano morala da ga zaoštrava, jer su tokovi gubili na snazi – i da tom snagom pojača odbranu i odgurne Mogedijen, možda da je i zaustavi. Ali ako bi to uradila, Mogedijen ne bi morala da se brani i mogla bi dodati tu snagu svom napadu. A bila je jedna od Izgubljenih. Ne obična Crna sestra, već Aes Sedai iz Doba legendi, kada su Aes Sedai činile dela o kojima se danas i ne sanja. Ako bi se Mogedijen obrušila na nju punom snagom...

Da je u ovom trenutku ušao neki čovek ili žena koja ne može da usmerava, videli bi samo dve žene kako stoje na manje od deset stopa jedna naspram druge, razdvojene svilenim konopcem. Dve žene koje zure jedna u drugu u dvorani prepunoj koječega. Nikako ne bi mogli da shvate da je u pitanju dvoboj. Ništa nalik skakanju i mlataranju mačevima kao što bi to muškarci radili, ničeg slomljenog ili oštećenog. Samo dve mirne žene. Ali ipak je to bila borba, možda i na smrt. Borba protiv jedne od Izgubljenih.