Dolazak Senke

Mogedijen iznenada stegnutim, ljutitim glasom reče: „Sve moje pažljivo tkane zamisli padaju u vodu.“ Grčevito je stezala suknje rukama. „U najboljem slučaju, proći ću kroz neslućene neprilike da sve vratim u prvobitno stanje, a možda ni to neće biti moguće. Oh, platićeš mi za ovo, Ninaeva al’Mera. Kako je ovo bilo udobno skrovište, i kakve su samo predmete imale one slepice, bez obzira na to što nisu...“ Odmahnula je glavom i razvukla usta, puna mržnje. „Mislim da ću te ovog puta povesti sa sobom. Znam šta bih. Hoću da budeš pomagalo u mojoj štali. Iznosiće te da se spustiš na sve četiri, pa da se preko tebe penjem u sedlo. Ili ću te možda pokloniti Rafhinu. On uvek uzvraća usluge. Već ima slatku malu kraljicu da ga uveseljava, ali lepotice su mu uvek bile slabost. Rafhin voli da ima po dve, tri ili četiri koje će obigravati oko njega. Kako bi ti se to svidelo, da se do kraja života boriš za Rafhinovu milost? Žudećeš za tim čim osetiš njegov dodir; ima on svoje male trikove. Da, verujem da će te Rafhin posedovati.“

Ninaeva je kipela od besa. Znoj joj se slivao niz lice, a noge drhtale kao da će popustiti, ali bes joj je ulivao snagu. Jarosno je pogurala svoje oružje Duha i primakla se vezi između Mogedijen i Izvora za još jednu dlaku. Ova ju je ponovo zaustavila.

„Znači, pronašla si onaj draguljčić“, reče Mogedijen u trenutku klimave ravnoteže. Začudo, glas joj nije bio nimalo opterećen. „Pitam se kako ti je uspelo. Nema veze. Jesi li došla da ga ukradeš? Da ga uništiš? Ne može se uništiti. Nije to nikakav metal, već jedan oblik kuendilara. Čak ni kobna vatra ne može da uništi srcokamen. A ako si naumila da ga koristiš... pa, recimo da ima neke krupne mane. Istina, stavi ogrlicu na muškarca koji usmerava, navuci narukvice, i nateraćeš ga da čini šta ti je volja; ipak, to neće sprečiti njegov pad u ludilo, a to će se osetiti u oba pravca. Na kraju će i on moći da upravlja tobom, i bićete u neprekidnom trvenju. To ume da bude neprijatno sa nekim ko je lud. Naravno, možeš i da deliš narukvice sa drugima, tako da nijedna od vas ne podlegne uticaju prebrzo, ali to podrazumeva da predaj eš muškarca u tuđe ruke. Muškarci su tako umešni u nasilju; stvaraju prekrasno oružje. Postoji i mogućnost da dve žene nose po jednu narukvicu, ako imaš nekog kome dovoljno veruješ; koliko razumem, to značajno umanjuje protok, ali i vašu moć upravljanja njime, čak i ako ste savršeno složne. Na kraju biste se rvale s njim za prevlast, i sve troje bi žudelo da se oslobodi.” Iskosila je glavu i upitno je pogledala. „Nadam se da pratiš sve ovo. Upravljanje Lijusom Terinom – Random al’Torom, kako mu je sada ime – moglo bi biti vrlo zgodno, ali nije li cena previsoka? Sada vidiš zašto sam ostavila ogrlicu i narukvice gde jesu.“

Ninaeva se namršti, grčevito se držeći za Moć i svoje tkanje. Zašto joj sve ovo priča? Možda misli da nije važno, pošto će ionako pobediti. Otkud iznenadna promena, od besa do razgovora. Njeno lice je takođe bilo prilično znojavo. Znoj joj se slivao s čela i tekao niz obraze.

Najednom joj se sve složilo u umu. Mogedijenin glas nije bio zategnut gnevom, već naporom. Mogedijen neće iznenada obrušiti svu moć na nju; već je to učinila. Zapela je iz petnih žila. Bori se protiv jedne od Izgubljenih, a nije kao očerupana guska spremna za večeru. Ne fali joj nijedno pero. Bori se protiv jedne od Izgubljenih ravnom merom! Mogedijen je pokušavala da joj skrene pažnju, da pronađe rupu u odbrani dok još ima snage. Kada bi samo mogla da joj uzvrati. Dok i sama ima snage.

„Pitaš li se otkud znam sve ovo? Ogrlica i narukvice su načinjeni pošto sam... Pa, neću govoriti o tome. Kada sam se našla na slobodi, smesta sam potražila podatke o tim poslednjim danima. Zapravo, poslednjim godinama. Postoji mnoštvo razbacanih odlomaka koji ništa ne znače nekome ko već nema predstavu o tome. Doba legendi. Kakvo nedostojno ime za moja vremena. Pa ipak ni u pričama najrazuzdanije mašte ne možete naslutiti ni pola istine. Kada je Rupa otvorena, imala sam dve stotine godina, a još uvek bejah mlada, čak i za jednu Aes Sedai. Vaše ’legende’ su samo izbledela slika naših moći. Zašto...“

Ninaeva je više nije slušala. Tražila je način da joj odvuče pažnju. Čak i ako bi imala nešto da kaže, Mogedijen bi se spremno odbranila od sopstvenih metoda. Nije mogla da izdvoji nijednu, ni najmanju nit, ali... nije mogla ni Mogedijen. Žena iz Doba legendi, žena koja odvajkada koristi Jednu moć. Možda je pre zatočeništva koristila Moć za sve. Od oslobođenja se samo skrivala; koliko li se privikla na život bez Moći?

Dozvolivši kolenima da klecnu, Ninaeva ispusti pajalicu i pridrža se za postolje. Čak nije morala ni da preteruje s glumom.

Mogedijen se nasmeši i priđe za korak, „...putovati na druge svetove, čak i nebeske svetove. Znaš li da su zvezde...“ Tako je siguran taj osmeh, tako pobedonosan.

Ninaeva dograbi ogrlicu, ne obazirući se na bolna osećanja koja je obliše, i u istom zamahu je hitnu.