Dolazak Senke

Na kraju je ipak vezala i poslednju masnicu, pa nagura seljačku odeću u korpu i pokri je ledenim papričicama.

Marilin Gemalfin nije više bila u kuhinji, ali sivi mačak oglodanih ušiju i dalje je lizao pavlaku na stolu. Njih tri pođoše prema vratima koja vode dublje u palatu.

Jedna od nižih kuvarica se podbočila i namrštila na mačora. „Kako bih ga rado udavila“, reče, ljutito tresući glavom tako da su joj se svetlo-smeđe pletenice njihale. „Ždere toliku pavlaku, a ja sam na hlebu i vodi zato što sam uzela kap uz borovnice za doručak!“

„Budi srećna što nisi na ulici, ili što ne visiš na vešalima.“ Glavna kuvarica nije zvučala saosećajno. „Ako gospa kaže da si krala, onda si krala, pa makar ta pavlaka bila za njene mačke, razumeš? Vi, tamo!“

Elejna i njene saputnice se na taj povik slediše.

Tamnokosa žena zatrese dugu drvenu var jaču prema njima. „Upale ste mi u kuhinju i šetate se kao kroz baštu, lenčuge? Došle ste po doručak gospe Ispan, je l’ tako? Ako ne bude poslužen pre nego što se ona probudi, i te kako će vas naučiti poslušnosti. Šta čekate?“ Pokazala je na srebrni poslužavnik oko koga se maločas mučila. Sada je bio prekriven belom lanenom krpom.

Nisu smele da progovore; kad bi ijedna zinula, pri prvoj reči bi se otkrilo da nisu Tarabonke. Elejna se hitro nakloni kao sluškinja i podiže poslužavnik; sluškinja koja nešto nosi i gleda svoja posla, i verovatno je niko neće zaustaviti niti joj izdati drugačije naređenje. Gospa Ispan? Nije neobično ime u Tarabonu, ali postojala je Ispan na listi Crnih sestara.

„Tako, dakle, rugaš mi se, mala kravo?“, zaurla debela žena, i pojuri oko stola preteći velikom drvenom varjačom.

Nije mogla ništa da uradi a da se ne razotkrije, sem da ostane i trpi udarce, ili da beži. Elejna izlete iz kuhinje noseći poslužavnik, a Ninaeva i Egeanin tik iza nje. Pratila ih je kuvaričina vika, ali, na sreću, ne i sama kuvarica. Elejna zamisli kako njih tri jure kroz palatu bežeći pred debelom ženom, i dođe joj da se nasmeje. Rugala joj se? Ne, bila je sigurna da je to isti naklon koji su sluškinje hiljadama puta izvodile pred njom.

Kroz uzani hodnik nizalo se još skladišta, ostava za metle i krpe, kofe i sapune, stolnjake i još štošta. Ninaeva s jedne police uze razbarušenu pernatu pajalicu, a Egeanin podiže hrpu složenih peškira s druge i jedan težak kameni tučak iz avana na trećoj. Sakrila je tučak među peškire.

„Batina može biti korisna“, objasnila je začuđenoj Elejni. „Naročito ako niko ne zna da je imaš.“

Ninaeva šmrknu, ali ništa ne reče. Otkad je pristala da Egeanin pođe, jedva da ju je i pogledala.

Dublje u palati, hodnici su postali širi i viši; zidovi behu oslikani, a stropovi prekriveni sjajnim zlatnim arabeskama. Izuvijane svetiljke na pozlaćenim postoljima zračile su svetlost i miris naparfemisanog ulja. Hodnik se ponegde otvarao prema baš tama za šetnju, ograđenim vitkim stubovima što su nosili balkone od filigranski klesanog kamena. Veliki vodoskoci su žuborili, a crvene, bele i zlatne ribice ronile ispod ogromnih vodenih ljiljana. Ni nalik gradu izvan palate.

Ponegde bi opazili druge sluge, muškarce i žene u belom, sa amblemom drveta i lista na ramenima, kako žurno obavljaju svoje poslove; ili muškarce iz gradske straže, u sivim kaputima, sa čeličnim kapama, štapovima i batinama. Niko im se nije obratio, niti ih popreko pogledao, jer behu samo tri vidno zauzete sluškinje.

Najzad su stigle do uzanog stepeništa za poslugu označenog na gruboj mapi.

„Upamtite“, prošapta Ninaeva, „ako stražari čuvaju vrata, ne prilazite. Ako nije sama, ne prilazite. Ona je poslednji razlog zbog koga smo ovde.“ Duboko je udahnula i nagnala se da pogleda Egeanin. „Ako dozvoliš da joj se nešto desi...“

Spolja se začuo prigušen zvuk trube. Tren potom, unutra se oglasi gong, i vika i naređenja odjeknuše niz hodnik. Sledećeg časa kroz hodnik su trčali stražari sa čeličnim kalpacima.

„Možda nećemo morati da brinemo o straži pred vratima“, kaza Elejna. Počeli su neredi na ulicama. Tomove i Džuilinove glasine okupile su rulju. Domonovi mornari su ih dodatno razdražili. Žalila je, ali to je bilo nužno, jer će neredi odvući veći deo stražara iz palate, uz malo sreće možda i sve. Oni ljudi napolju nisu znali da se ovde vodi bitka za spasenje grada od Crnog ađaha, i celog sveta od Senke. „Bolje je da Egeanin pođe s tobom, Ninaeva. Tvoj zadatak je najvažniji. Ako nekom treba čuvati leđa, to si ti.“

„Ne treba meni nikakva Seanšanka!“ Ninaeva nasloni pajalicu na rame poput koplja i odjuri niz hodnik. Zaista, pre se kretala kao vojnik nego kao sluškinja.

„Trebalo bi već da krenemo“, reče Egeanin. „Neredi im neće predugo držati pažnju.“

Elejna klimnu. Ninaeva već beše zamakla za ugao.