Dolazak Senke

U jednom trenutku ugledala je Lijandrin, s pletenicama boje svetlog meda, i Rijanu, s tim belim pramenom u crnoj kosi, kako žure niz jedno široko mermerno stepenište. Nije videla sjaj saidara oko njih, ali sudeći po tome kako su im sluge s vriskom odskakale s puta, krčile su prolaz koristeći Moć. Bese joj drago što nije održala dodir sa Izvorom; tako bi je lako izdvojile iz gomile, a bila je preumorna da se suoči i sa jednom od njih, a kamoli s obe. Dobila je ono po šta je došla. One će morati da sačekaju. Kada je stigla do sastajališta u uzanom hodniku na zapadnoj strani palate, gužva se već razišla. Ostale su je čekale kraj malenih, bronzom okovanih vrata s povelikom čeličnom bravom. Bese tu i Amatera; stajala je uspravno, odevena u laganu lanenu odoru s navučenom kapuljačom. Panarhova bela haljina mogla je proći kao odelo služavke, ali pomniji pogled bi otkrio da je svilena i da veo što joj skriva lice sigurno nije od jeftinog lana. Kroz vrata je dopirala prigušena vika. Neredi su, očito, još trajali. Samo da muškarci dovrše svoj zadatak.

Ne obazirući se na Egeanin, Ninaeva brzo zagrli Elejnu. „Toliko sam se zabrinula. Jeste li imale nevolja?“ „Nismo“, odvrati Elejna. Egeanin se promeškolji, a mlada žena je značajno pogleda, pa dodade: „Amatera nam je pričinila neke neprijatnosti, ali sredile smo to.“

Ninaeva se namršti. „Neprijatnosti? Zašto bi to činila? Zašto ste to učinili?“ Ovo poslednje beše upućeno panarhu; ona je gordo držala glavu i odbijala da ih pogleda. Elejna je bila podjednako neodlučna.

Seanšanka odgovori: „Pokušala je da se iskrade i uzbuni vojnike, da bi proterali Prijatelje Mraka. A upozorile smo je da to ne čini.“ Ninaeva je odbila da je pogleda.

„Ne mršti se tako, Ninaeva“, kaza Elejna. „Brzo sam je stigla, pa smo malo popričale. Mislim da se sada savršeno slažemo.“

Panarhu se grčio obraz. „Slažem se, Aes Sedai“, žurno reče. „Uradiću sve što kažete i pribaviću vam papire s kojima će vas čak i pobunjenici propustiti. Nema potrebe da dalje... pričamo.“

Elejna najprirodnije klimnu glavom i pokaza im svima da ćute. Na šta panarh pokorno zatvori usta. Možda pomalo ljutito, ali možda su joj usne bile takve. Očito se tu odvijalo nešto neobično, i Ninaeva je odlučila da otkrije šta. Ali kasnije. U uzanom hodniku nikoga ne beše, ali iz dubine palate se i dalje čula izbezumljena vika, a kroz vrata je dopirao žamor gomile.

„Ali šta je bilo s tobom?“, nastavi Elejna namrgođena. „Trebalo je da budeš ovde pre pola sata. Je li sve ovo tvoja zasluga? Osetila sam usmeravanje dveju žena, dovoljno jako da sruši celu palatu, da bi nešto kasnije neko zaista pokušao da je sruši. Pomislila sam da si to sigurno ti. Jedva sam sprečila Egeanin da ode da te traži.“

Egeanin? Ninaeva se, uz oklevanje, nagnala da dodirne Seanšankino rame. „Hvala ti.“ Egeanin je izgledala kao da joj nije baš jasno za šta je zaslužna, ali odsečno klimnu glavom. „Naišla sam na Mogedijen, ali dok sam razmišljala kako bih mogla da je povedem na suđenje, Džeana Kaide mi umalo nije spalila glavu kobnom vatrom.“ Elejna tiho zaječa, a ova je užurbano uteši: „Nije me ni okrznula.“

„Zarobila si Mogedijen? Zarobila si jednu od Izgubljenih!“

„Da, ali pobegla je.“ Eto. Priznala je sve. Promeškoljila se, svesna da sve gledaju u nju. Nije volela da greši. Naročito nije volela da greši u nečemu što je sama procenila kao pogrešno. „Elejna, znam šta sam govorila o oprezu, ali kad mi je pala šaka, nisam mogla ni o čemu drugom da razmišljam osim o suđenju.“ Duboko je udahnula i spremila ponizan glas. Mrzela je to. Gde su ti glupi muškarci? „Ugrozila sam sve zato što nisam ostala pribrana na naš cilj, ali molim te, nemoj da me koriš.“

„Neću“, odvrati Elejna postojano. „Ali samo ako ubuduće budeš obazrivija.“ Egeanin se tiho nakašlja. „Oh, da“, brzo nastavi Elejna. Iščekivanje ju je izgleda umorilo; bese sva zajapurena. „Jesi li pronašla ogrlicu i pečat?“

„Tu su.“ Potapšala je torbicu. Kao da se vika spolja pojačala u istom trenu kad i povici iz hodnika. Lijandrin sigurno pretražuje palatu ne bi li otkrila šta se dogodilo. „Šta li je zadržalo te muškarce?“

„Moja legija“, zausti Amatera, ali Elejna je prostreli okom i ova zamuknu. Mora da su se site ispričale. Panarh je napućila usne kao devojčica koja se plaši da će je poslati na spavanje bez večere.

Ninaeva pogleda Egeanin. Seanšanka je napeto posmatrala vrata. Bila je voljna da pođe za njom. Zašto mi ne dozvoli da je mrzim? Jesam lija toliko drugačija od nje?

Vrata se iznenada otvoriše. Džuilin izvuče dve metalne šipčice iz brave i ustade iz čučnja.

Niz lice mu se slivala krv. „Brzo. Sklanjajmo se pre nego što se okolnosti pogoršaju.“