Dolazak Senke

Elejna se savi da protrlja taban. Mora da ju je jako boleo; obrazi su joj se rumeneli. „Ninaeva, ta žena nema pojma kako živi prost narod.“ Kao da ona ima! „Čini se da zaista želi pravdu – bar mislim tako – ali uopšte joj nije smetalo što u palati ima dovoljno hrane za čitavu godinu. Pomenula sam sirotinjske kuhinje, a ona nije imala pojma o čemu govorim! Nekoliko dana rada za koricu hleba činiće joj dobro.“ Protegla je noge ispod stola i promrdala bose prstiće. „Oh, što je ovo dobro. Pretpostavljam da ipak neće dugo raditi. Neće ako je namerila da okupi Panarhovu legiju i protera Lijandrin i njene iz palate. Šteta, ali ne može drugačije.”

„Pa, moraće“, odlučno kaza Ninaeva. Prijalo joj je što sedi, ali nije razumela toliku brigu o stopalima. Jedva da su imalo pešačile. „Što pre to bolje. Potrebna nam je, ali ne u Rendrinoj kuhinji.“ Nije mislila da treba brinuti o Mogedijen. Ta žena je imala dovoljno vremena da pobegne pošto se oslobodila – to ju je i dalje zbunjivalo; sigurno je nevešto svezala štit – ali ako nije bila voljna da se suoči s Ninaevom koja je bila na izmaku snage, teško da će sada krenuti za njima. Svakako neće tražiti nešto što ionako ne ceni previše. Lijandrin je, međutim, nešto drugo. Ako je shvatila i pola od onoga što se desilo, krenuće u lov na njih.

„Pravda kćeri naslednice“, promrmlja Tom, „i pored svega može smeniti pravdu panarha. Narod je prodirao kroz ona vrata dok smo odlazili, a mislim da su neki već bili ušli i spreda. Iz nekoliko prozora vio se dim. Do večeras od palate će ostati samo zgarište. Vojnici neće morati da love Crni ađah, tako da će Tera ipak imati koji dan da nauči lekciju koju si joj zadala. Bićeš odlična kraljica jednog dana, Elejna od Andora.“

Elejnin zadovoljni osmeh izblede čim ga je pogledala. Ustala je i obišla sto, pretražila mu džepove, pronašla maramicu i počela da mu briše krv s čela uprkos tome što se bunio. „Miruj”, rekla mu je, kao majka kad umiruje nestašno dete.

„Možemo li bar da vidimo za šta smo stavili glavu na panj?“, upitao je čim vide da se ne može izboriti s njom.

Ninaeva otvori torbicu i izloži sadržinu na sto: crno-belu pločicu koja je držala Mračnog u zatočeništvu, te ogrlicu i narukvice od čijeg dodira ju je oblivao bol. Svi se okupiše da pogledaju.

Domon dodirnu pečat. „Jednu sam ovakvu stvar i ja imo, al’ davno.“

Ninaeva je sumnjala. Beše ih svega sedam. Tri su već slomljena, čak i ako su bila od kuendilara, a jedan je nosila Moiraina. Ukupno četiri preostala. Jesu li četiri dovoljna da tamnica u Sajol Gulu ostane zaključana? Jeziva misao.

Egeanin dodirnu ogrlicu, pa odgurnu narukvice od nje. Možda je nešto i osetila, ali nije to pokazala. Možda su to mogle samo usmeriteljke. „Ovo nije a’dam“, reče Seanšanka. „A’dam se pravi od srebrnog metala, izjedna.“

Ninaevu pomalo naljuti pomen a’dama. Ali ona ipak nikada nije nosila narukvicu. I oslobodila je tu jadnicu o kojoj je pričala. Jadnica. Ona – ta Betamin – nekada je upravljala ženama preko a’dama

. Egeanin je pokazala više samilosti nego što bi Ninaeva na njenom mestu. „Liči na a’dam koliko ti i ja nalikujemo jedna drugoj, Egeanin.” Žena se trže, ali tren potom klimnu glavom. Nisu tako različite. Dve žene koje se trude da daju sve od sebe.

„Želiš li da nastaviš potragu za Lijandrin?“ Džuilin sede, prekrsti ruke na stolu i osmotri predmete. „Čak i ako je prognana iz Tančika, još je na slobodi. Kao i ostale. Ipak, izgleda mi da su ove stvari toliko bitne da ne smeju ostati ovde. Ja sam samo lovac na lopove, ali čini mi se da bi ovo trebalo odneti u Belu kulu na čuvanje.”

„Ne!“ Ninaevu zapanji sopstvena gorljivost. Zapanjila je i ostale, sudeći po pogledima. Polako je podigla pečat i ubacila ga u torbicu. „Ovo će ići u Kulu. Ali to...“ Nije nameravala da dodirne crni metal. Ako se to nađe u Kuli, Aes Sedai bi možda odlučile da ga upotrebe onako kako je Crni ađah nameravao. Da sputaju Randa. Da li bi to Moiraina učinila? Sijuan Sanče? Nije želela da se kocka. „Ne smemo dozvoliti da ponovo padnu u šake Prijatelja Mraka. Elejna, možeš li da ih uništiš? Rastopi ih. Baš me briga, nek progore sto. Samo ih uništi!“

„Shvatam na šta misliš“, smrknuto kaza Elejna. Ninaeva je sumnjala u to – Elejna je svim srcem verovala u Kulu – ali verovala je i u Randa.

Ninaeva, naravno, nije mogla videti sjaj saidara, ali je po napetosti u devojčinim očima videla da ona usmerava prema svirepim predmetima. Ogrlica i narukvice su ostale tu. Elejna se namršti, i još se više pribra. Naglo odmahnu glavom. Snebivljivo je posegla za jednom od narukvica i podigla je. Presečenog daha, smesta ju je ispustila. „Kao da je... kao da je puna....“ Duboko je udahnula, pa reče: „Učinila sam kako si rekla, Ninaeva. Obično gvožde bi se rastopilo koliko sam vatre ulila u njih, ali nisu se čak ni zagrejale.“