Dolazak Senke

Dakle, Mogedijen nije lagala. Sigurno je mislila da ne mora, da če u svakom slučaju pobediti. Kako li se samo oslobodila? Ali šta činiti sa ovim predmetima? Nije želela da ih se iko dočepa.

„Gazda Domone, znaš li neki veoma dubok deo mora?“

„Znam, gazdarice al’Mera“, polako je odgovorio.

Pažljivo, trudeći se da ništa ne oseti, Ninaeva odgurnu ogrlicu i narukvice preko stola, prema njemu. „Onda baci ovo u ponor, da ga više niko nikad ne upeca.“

Posle jednog trena, klimnuo je glavom. „’Oću.“ Žurno ih je tutnuo u džep; očito nije želeo da dodiruje ništa što ima veze s Moći. „U najdublji kraj mora koji znam, ispred Aile Somere.“

Egeanin je oborila pogled, bez sumnje žalosna što Ilijanac odlazi. Ninaeva je upamtila kako ga je nazvala „dobro građenim muškarcem“. Došlo joj je da se nasmeje. Sve se bližilo kraju. Čim Domon razvije jedra, mrska ogrlica i narukvice zauvek će nestati. Moći će da pođu prema Tar Valonu. A potom... natrag prema Tiru, ili drugde, gde god bio Lan al’Mandragoran. Sukob s Mogedijen i bliskost sa smrću ili gorom sudbinom ulila joj je još veće nestrpljenje da završi s njim. Čovek koga je morala da deli sa omrznutom ženom. Ali kad je Egeanin mogla da pokaže naklonost prema svom bivšem zarobljeniku – a Domon je u svakom slučaju bio zainteresovan za nju – i kad je Elejna mogla da voli čoveka koji će poludeti, onda će i sama iznaći neki način da uživa u onome što Lan može da joj pruži.

„Hoćemo li sići da vidimo kako se ’Tera’ snalazi u ulozi sluškinje?“, upita ona. Uskoro, Tar Valone. Uskoro.

56

Zlatooki

Tišinu trpezarije u gostionici Kod vinskog izvora paralo je samo škrabanje Perinovog pera. Beše tiho i pusto, izuzev njega i Arama. Kasno jutarnje svetlo prelivalo se preko prozora. Iz kuhinje nije dolazio miris hrane, nigde u selu nije bilo vatre, a čak je i ugljevlje bilo zagašeno. Nema smisla da dozvole neprijatelju da se posluži vatrom. Krpar je – pitao se ponekad da li uopšte da tako naziva Arama, ali čovek ne može da porekne sebe, bez obzira na mač – naslonjen na zid pored ulaznih vrata posmatrao Perina. Šta je očekivao? Šta je želeo? Perin zamoči pero u malu kamenu mastionicu, pa odbaci treči list i započe sa četvrtim.

Ban al’Sin se progurao kroz vrata s lukom u ruci, nervozno češući svoj veliki nos. „Aijeli su se vratili”, tiho reče, ali noge su mu se micale kao da ne može da se smiri. „Dolaze Troloci, sa severa i juga. Hiljade, lorde Perine.“

„Ne zovi me tako“, odsutno reče Perin, mršteći se na list. Nije umeo s rečima. Nikako nije razumeo kako ženama uspeva da se onako kitnjasto izražavaju. Umeo je samo da piše kako oseća. Ponovo je umočio pero i dodao još dva-tri reda.

Neću tražiti da mi oprostiš zbog toga što sam učinio. Ne znam da li bi mogla, ali i ne tražim. Više mi vrediš nego život. Nemoj nikad da pomisliš da sam te ostavio. Kada ti se sunce osmehne, to će biti moj osmeh. Kada čuješ kako povetarac šumi kroz jabuke u cvatu, to ti ja šapućem da te volim. Volim te zauvek.

Perin

Odvojio je tren da pogleda šta je napisao. Nije rekao mnogo, ali moraće da se zadovolji ovim. Nije imao ni pravih reči, ni vremena.

Pažljivo je posuo vlažno mastilo peskom, pa savi papir. Umalo da napiše „Faila Baser“ na spoljašnjoj strani, ali odlučio se za „Faila Ajbara“. Shvatio je da i ne zna da li Saldejke uzimaju muževljevo prezime; u nekim zemljama žene to nisu radile. Pa, udala se za njega u Dve Reke, i moraće da se nosi sa dvorečanskim običajima.

Stavio je pismo iznad kamina – možda če nekako i stići do nje – pa popravi široku mladenačku traku oko kragne. Trebalo je da je nosi sedam dana, da bi svako ko ga bude video znao da se nedavno venčao. „Pokušaću“, došapnuo je pismu. Faila je želela da mu uplete jednu traku i u bradu; zažalio je što joj nije dozvolio.

„Molim, lorde Perine?“, reče Ban, i dalje nervozno trupkajući nogama. „Nisam te čuo.“ Aram je grizao usne, razrogačenih, preplašenih očiju.

„Vreme je da se vratimo svakodnevnim poslovima”, odvrati Perin. Možda će pismo stići u njene ruke. Nekako. Podigao je luk sa stola i prebacio ga preko leđa. Sekira i tobolac su mu već visili o pojasu. „I ne zovi me tako!“

Sadrugovi su bili ispred gostionice, na konjima; Vil al’Sin je nosio onaj glupi vučji barjak, a dugo koplje mu beše oslonjeno na čeličnu uzengiju. Hoće li se ikad odreći te budalaštine? Preživeli članovi njegove prvobitne družine sada su ljubomorno čuvali to pravo. S lukom na leđima i mačem o pojasu, Vil je izgledao ponosno kao maloumnik.

Ban se uzvera uredio, a Perin naču kako kaže; „Čovek je hladan kao jezero u zimu. Kao led. Možda nećemo proći tako loše danas.“ Skoro da nije ni obratio pažnju. Žene su se okupile na Zelenilu.