Dolazak Senke

Napravile su petostruk, možda šestostruk krug oko visokog koplja s velikim stegom na kome je vučja glava plovila na vetru. Pet ili šest obručeva, rame uz rame, naoružane srpovima, vilama i bradvama; neke su držale i velike kuhinjske noževe i satare.

Stegnutog grla, on zajaha Koraka i pođe ka njima. Deca su bila zbijena unutar kruga žena. Sva deca Emondovog Polja.

Dok je polako jahao oko njih, osetio je kako ga žene i deca prate pogledima. Miris straha i brige; deci se videlo i na prebledelim licima, ali svi su mirisali na to. Zastao je ispred Marin al’Ver, Dejzi Kongar i ostalih iz Ženskog kruga; bile su jedna uz drugu. Alsbet Luhan je držala jedan od muževljevih čekića na leđima, a kalpak Belih plaštova – zaplenjen u noći njenog spasenja – beše joj pomalo nakrivljen zbog debele pletenice. Nejsa Ajelin je čvrsto stezala dugački mesarski nož, a za pojasom je imala još dva slična.

„Sve smo razradile“, reče Dejzi, kao da je očekivala od njega negodovanje, pa ne želi da ga trpi. Nosila je vile nakalemljene na motku skoro tri stope višu od njene glave. „Ako se Troloci bilo gde probiju, vi muškarci ćete biti prezauzeti, pa ćemo mi povesti decu. Stariji već znaju šta treba da rade, svi su igrali žmurke u šumi. Samo da ostanu na sigurnom dok ne budu mogli da izađu.“

Stariji dečaci i devojčice od trinaest i četrnaest godina nosili su odojčad na leđima, i držali manju decu za ruke. Starije devojčice su stajale zajedno sa ženama; Bod Kauton je imala sekiru, a njena sestra Eldrin koplje sa širokom zašiljenom glavom. Stariji dečaci su bili uz muškarce, ili na slamnatim krovovima, naoružani lukovima. Krpari su bili među decom. Perin obori pogled prema Aramu, koji mu je stajao kraj uzengije.

Nisu nameravali da se bore, ali svako ko može nosio je po dve bebe na leđima i još jednu u naručju. Raen i Ila, zagrljeni, nisu hteli da ga pogledaju. Samo da ostanu na sigurnom dok ne budu mogli da izađu.

„Žao mi je.“ Morao je da zastane i pročisti grlo. Nije želeo da dođe do ovoga. Koliko god da je lupao glavom, nije mogao ništa bolje da učini. Čak i da se sam preda Trolocima, ubijanje i spaljivanje ne bi prestalo. Svršilo bi se na isti način. „Nije pravično to što sam učinio sa Failom, ali morao sam. Molim vas, shvatite to. Morao sam.“

„Ne budi glup, Perine“, odvrati Alsbet, odsečno, ali toplo nasmešenog lica. „Ne trpim tvoju glupost. Zar misliš da smo išta drugo očekivale?“

Marin, sa ogromnom satarom u ruci, priđe i potapša ga po kolenu. „To bi učinio svaki muškarac kome vredi kuvati ručak.“

„Hvala vam.“ Svetlosti, kako mu je glas napukao. Još malo pa će šmrcati kao devojčica. Ali nekako nije mogao da umiri glas. Sigurno ga smatraju budalom. „Hvala vam. Nije trebalo da vas varam, ali ne bi otišla da je nešto posumnjala.“

„Oh, Perine“, nasmeja se Marin. Zaista se nasmejala, uprkos svemu što ih očekuje, uprkos mirisu straha; zažalio je što nema bar pola njene hrabrosti. „Znale smo šta si naumio i pre nego što si je popeo na konja, a čini mi se da je i ona naslutila. Žene ponekad rade i protiv svoje volje da bi zadovoljile muškarce. Sad odlazi i radi ono što moraš. Ovo su posla Ženskog kruga“, čvrsto reče.

Nekako je uspeo da joj uzvrati osmeh. „U redu, gazdarice.“ Pozdravio ih je rukom. „Izvin’te, molim. Znam da ne smem tu da guram nos.“ Žene oko nje se nasmejaše, pomalo razgaljene, i on okrenu Koraka.

Shvatio je da su Ban i Tel odmah iza njega, a da su se ostali Sadrugovi nanizali iza Vila i barjaka. Pozvao ih je da jašu uporedo s njim. „Ako danas pođe po zlu“, reče čim su dojahali, „Sadrugovi su dužni da se vrate ovamo i pomognu ženama.“

„Ali...“

Presekao je Telov prigovor. „Naređujem vam! Ako pođe naopako, spašavajte žene i decu! Je li jasno?“ Preko volje klimnuše glavama, ali pristali su.

„Šta če biti s tobom?“, tiho upita Ban.

Perin nije odgovarao. „Arame, ti ćeš ostati sa Sadrugovima.“

Hodajući uporedo s Korakom i Telovim kudravim konjem, Krpar i ne podiže glavu. „Ja idem gde i ti.“ Jednostavno se izrazio, ali po glasu se znalo da nema mesta za raspravu; činiće kako želi šta god Perin rekao. Perin se zapita imaju li i pravi lordovi ovakvih muka.

Na zapadnom kraju Zelenila, svi Beli plaštovi su bili u sedlima, blistavih plaštova sa zlatnim suncem, sjajnih šlemova i oklopa, uglačanih konjičkih kopalja. Duga kolona, četiri jahača u širinu, protezala se do obližnjih kuća. Mora da su čitave noći glancali opremu. Dain Bornhald i Džaret Bajar okrenuše konje da se suoče s Perinom. Bornhald je bio uspravan u sedlu, ali smrdeo je na jabukovaču. Bajarovo ispijeno lice krivilo se od mržnje, još gore nego inače.

„Mislio sam da ste već na svojim mestima“, reče Perin.

Bornhald je zurio u grivu svog konja. Nije odgovarao. Tren potom, Bajar ispljunu: „Odlazimo odavde, Senkin skote.“ Sadrugovi ljutito zažamoriše, ali taj čovek praznog pogleda nije mario za njih kao ni za to što je Aram posegao preko ramena za drškom mača. „Proseći ćemo put do Stražarskog Brda kroz vaše prijatelje i spojiti se s našim ljudima.“