Dolazak Senke

Odlaze. Preko četiristo vojnika odlazi. Jesu Beli plaštovi, ali i obučeni konjanici; nisu seljaci, već vojnici koji su pristali – Bornhald je pristao! – da podrže Dvorečane u najljućoj bici. Ako Emondovo Polje ima ikakvu šansu, ovi ljudi ne smeju da odu. Korak zamahnu glavom i frknu, kao da oseća jahačevo raspoloženje. „Zar još veruješ da sam Prijatelj Mraka, Bornhalde? Koliko si napada video do sada? Troloci su napadali mene kao i svakoga drugog.“

Bornhald polako diže pogled, izgubljenih i u isti mah staklastih očiju. Šake u čeličnim rukavicama nesvesno su stezale uzde. „Misliš da do sada nisam čuo da je odbrana spremljena bez tebe? Ničim nisi pomogao, zar ne? Neću da moji vojnici gledaju kako hraniš Troloke svojim narodom. Hoćeš li igrati nad njihovim kostima kad svemu dođe kraj, Senkin skote? Nad našim nećeš! Namerio sam da poživim dovoljno dugo da te isteram pred lice pravde!“

Perin potapša Koraka po vratu, da bi smirio pastuva. Morao je da zadrži ove ljude. „Želiš mene? Dobro. Kad sve bude svršeno, kad pobedimo Troloke, neću se opirati ako budeš želeo da me uhapsiš.“

„Ne!“, povikaše Ban i Tel u isti glas, a pridružilo im se i režanje ostalih. Aram ožalošćeno pogleda Perina.

„Prazno obećanje“, naruga se Bornhald. „Želiš da poginu svi osim tebe!“

„Kako možeš to da znaš ako ne ostaneš?“ Perin je dao čvrstu i prezrivu boju glasu. „Ja ću svoje obećanje održati, ali ako pobegnete, možda me više nikada nećete naći. Bežite, ako želite. Bežite, i pokušajte da zaboravite šta se ovde dogodilo. Samo pričate kako štitite narod od Troloka. Koliko ih je izginulo od troločkih ruku otkada ste ovde? Moja porodica nije prva, i sigurno nije poslednja. Bežite! Ili ostanite, ako niste zaboravili da ste muškarci. Ako tražiš hrabrost, pogledaj ove žene, Bornhalde. Svaka je hrabrija od svih Belih plaštova zajedno!“

Bornhald se tresao kao da ga svaka reč šiba bičem; Perinu se učinilo da će ispasti iz sedla. Pridigavši se, Bornhald ga prostreli pogledom. „Ostaćemo“, prošistao je.

„Ali, lorde Bornhalde“, pobuni se Bajar.

„Čistih ruku“, zaurla Bornhald na njega. „Ako moramo da izginemo ovde, izginućemo čistih ruku!“ Ponovo je okrenuo glavu prema Perinu, upljuvanih usana. „Ostaćemo ovde. Ali na kraju će te stići smrt, Senkin skote! Zbog moje porodice, zbog mog oca, stići-će-te-smrt!“ Silovito obrnuvši konja, on odjaha nazad prema koloni Belih plaštova. Bajar zaškrguta zubima na Perina, pa i sam pođe.

„Ne misliš valjda da održiš to obećanje?“, ustreptalo upita Aram. „Ne smeš.“

„Moram da obiđem ostale“, kaza Perin. Teško da će poživeti dovoljno dugo da ga održi. „Nema mnogo vremena.“ Prilegao je Korakove slabine i konj pojuri prema zapadnom obodu sela.

Iza ostrog kolja uperenog ka Zapadnoj šumi klečali su muškarci naoružani kopljima, bradaticama i oštroperima koje je iskovao Haral Luhan. Kovač je takođe bio tu, u svom prsluku, s kosom navrh motke duge osam stopa. Iza njih su u redovima stajali strelci; među njima behu i četiri katapulta. Abel Kauton je polako koračao među njima i obraćao se svakom ponaosob.

Perin prijaha do Abela i priteže uzde. „Kažu da dolaze sa severa i juga“, tiho reče, „ali širom otvorite oči.“

„Hočemo. Spreman sam i da pošaljem pola ljudi gde god zatreba. Shvatiće oni da Dvorečani nisu lak zalogaj.“ Abel je imao isti osmeh kao Met.

Na Perinov golemi stid, ljudi su mu bučno klicali dok je prolazio sa Sadrugovima i barjakom iza leda. „Zlatooki! Zlatooki!“, i ponegde: „Lord Perin!“ Znao je da je trebalo od početka da bude stroži u tom smislu.

Na južnom kraju, glavni deo posla obavijao je Tam, sumornije raspoložen nego Abel; kretao se skoro kao Zaštitnik, s rukom na balčaku. Taj vučji, smrtonosni korak nije se mogao očekivati od krupnog, sedokosog seljaka. Pa ipak, ono što je rekao Perinu nije bilo mnogo drugačije od Abelovih reči. „Jači smo mi Dvorečani nego što mnogi misle“, tiho reče. „Ne brini, nećemo se danas obrukati.“

Alana je, za jednim od šest katapulta, žustro naređivala ljudima da ubace ogroman kamen u ruku na vrhu debele poluge. Ivon je bio u njenoj blizini; sedeo je u sedlu, obavijen plastom nestalnih boja, vitak kao oštrica mača, budan kao jastreb. Bez sumnje, izabrao je da bude gde i ona, i jedini cilj mu je bio da ona preživi. Jedva da je i pogledao Perina. Ali Aes Sedai zastade s rukama iznad kamena i odmeri ga dok je prolazio. Skoro da je osetio kako ga vaga i ocenjuje. I ovde ga je pratilo klicanje.

Na mestu gde je ograda od kolja obilazila oko onih nekoliko kuća istočno od gostionice Kod vinskog izvora, na čelu su bili Džon Tejn i Samel Krou. Perin im reče isto što i Abelu, i opet dobi skoro isti odgovor. Džon, u verižnjači tu i tamo načetoj rđom, reče da je video dim iz pravca svog mlina; Samel, konjskog lica i dugog nosa, beše siguran da gori i njegovo imanje. Nisu očekivali lagan dan, ali nosili su kamenu nepokolebljivost umesto štita.