Dolazak Senke

Perin je mumlao od bola dok se kotrljao u stranu; Korak mu je pomogao tako što se izborio da ustane, ali nije imao vremena da ponovo uzjaše. Jedva je stigao da ukloni glavu s puta kopitima jednog crnog konja. Upinjao se da ustane, dok se bledo bezoko lice kezilo i naginjalo prema njemu, vitlajući smrtonosnim crnim mačem. Izbegao je udarac, ali sečivo mu okrznu kosu. Nemilosrdno je zamahnuo sekirom i odsekao jednu nogu crnom konju. Jahač i životinja padoše zajedno; još u padu, Perin zari Polučoveku sekiru tamo gde je trebalo da ima oči.

Iščupao je sekiru na vreme da vidi kako vile Dejzi Kongar probadaju grkljan jednog kozolikog Troloka. Zver ščepa vile jednom rukom, a druga ruka zamahnu nazubljenim kopljem, ali Marin al’Ver mu mirno zakopa sataru u nogu; noga pokleče, a ona mu podjednako mirno prelomi kičmu udarcem u vrat. Jedan Trolok počupa Bod Kauton za kosu i podiže je; užasnuto je vrištala dok mu je zarivala sekiru u oklopljeno rame. Njena sestra Eldrin nalete mu lovačkim kopljem na grudi, a seda Nejsa Ajelin ga probode mesarskim nožem.

Žene nisu poklekle, koliko je Perin video, ni na jednoj strani. Da ne beše njih, ljudi ne bi ostali u stroju. Žene među muškarcima, rame uz rame; neke među njima bile su devojčice, ali opet, neki od tih „muškaraca“ još se nisu brijali. Neki nikada i neće. Gde su Beli plaštovi? Deca! Ako su žene ovde, niko ne čuva decu. Gde su krvavi Beli plaštovi? Kad bi sada došli, izdržali bi još nekoliko minuta. Dovoljno da sklone decu na sigurno.

Okrenuo se da potraži Sadrugove; oni će morati da probiju put za decu. Poslaće ih tamo, a on će ostati da učini šta može. Jedan dečak, isti onaj tamnokosi trkač koji ga je tražio prethodne noći, povuče ga za rukav. „Lorde Perine!“, povika dečak kroz zaglušujuću buku. „Lorde Perine!“

Perin je pokušao da ga se otrese, pa ga na kraju podiže pod ruku; batrgao se, ali mesto mu je bilo uz ostalu decu. Razdvojeni u redove između kuća, Ban, Tel i ostali Sadrugovi gađali su lukovima iznad glava muškaraca i žena. I Vil je zario koplje s barjakom u zemlju da bi mogao da gađa. Tel je nekako uspeo da uhvati Koraka; kulaševe uzde bile su privezane za njegovo sedlo. Dečak može da odjaše na Koraku.

„Lorde Perine! Molim vas, slušajte! Gazda al’Tor kaže da je neko napao Troloke! Lorde Perine!“

Perin već bese odšepao na pola puta do Tela kad je ovo doprlo do njega. Nagurao je dršku sekire kroz remen, ščepao dečaka za ramena i podigao ga. „Neko ih je napao? Ko?“

„Ne znam, lorde Perine. Gazda al’Tor kaže da mu se učinilo da je čuo kako neko viče ’Devonovo Jahanje’.”

Aram zgrabi Perina za ruku i bez reči pokaza krvavim mačem. Perin se okrenu na vreme da vidi kako tuča strela zasipa Troloke. Sa severa. Istim lukom polete još jedna kiša.

„Vrati se ostaloj deci“, reče on i spusti dečaka. Morao je da se popne, da bi video. „Idi! Svaka čast, momče!“, dodao je trapavo jureći prema Koraku. Dečko otrča natrag u selo sa osmehom na licu. Svaki korak probadao je Perinovu nogu bolom; možda je bila slomljena. Nije imao vremena da brine o tome.

Tel mu dobaci uzde, a on ih dograbi i uzvera se u sedlo. Potom se zapitao da li vidi ono što želi ili ono što je zaista tu.

Na obodima nekadašnjih polja stajali su redovi seljana pod barjakom crvenog orla i spretno gađali lukovima. Pored barjaka stajala je Lastavica s Failom u sedlu i Bain uz nju. Mora da je pod tim crnim velom bila Bain, ali Failino lice se jasno videlo. Bila je uzbuđena, preplašena, užasnuta i prelepa. Bila je divna.

Mirdraali su pokušavali da okrenu deo Troloka, da povedu juriš na ljude Stražarskog Brda, ali uzalud. Čak i oni Troloci koji su ih poslušali nisu mogli da pređu više od pedeset koraka. Jedna Sen pade zajedno s konjem, ali ne od strela, već od ruku i oružja izbezumljenih Troloka. Sada kada su i Dvorečani stigli da podignu lukove, Troloci počeše da se povlače mahnitim trkom, zasuti strelama s obe strane. Troloci beže, Mirdraali padaju. Bila je to prava klanica, ali Perin je nije posmatrao. Faila.

Isti onaj dečak mu je stao uz nogu. „Lorde Perine!“, viknu da nadjača muškarce i žene koje su klicale od radosti i olakšanja dok su poslednji Troloci u dometu strela padali. Perin je verovao da ih je preživeo samo neznatan broj, ali jedva da je mogao da razmišlja. Faila. Dečak ga povuče za nogavicu. „Lorde Perine! Gazda al’Tor kaže da su Troloci slomljeni! I viču ’Devonovo Jahanje’! Mislim, ljudi viču. Čuo sam i ja!“

Perin se savi i pogladi dečaka po kovrdžavoj kosi. „Kako se zoveš, momče ?“

„Džaim Ajbara, lorde Perine. Mislim da sam vam u rodu. Bar nekom daljem, u svakom slučaju.“

Perin čvrsto stisnu oči da zadrži suze. Kad je progledao, ruka mu je još drhtala u dečakovoj kosi. „Pa, rođače Džaime, pričaj svojoj deci o današnjem danu. Pričaj i unucima, i njihovoj deci.“

„Neću ih imati“, ljutito reče Džaim. „Devojčice su odvratne. Smeju ti se, ne rade ništa pametno, i nikad ne razumeš šta pričaju.“

„Mislim da ćeš jednog dana razumeti da nisu odvratne, baš naprotiv. Možda se druge stvari neće promeniti, ali to hoće.“ Faila.