Dolazak Senke

Perin je naumio da se bori na severnoj strani. Opipao je traku ispod kragne i zagledao se prema Stražarskom Brdu, u pravcu u kome je Faila pošla, pa se zapitao zašto je izabrao severnu stranu. Leti u slobodu, Faila. Leti u slobodu, srce moje. Valjda je svako mesto dobro za smrt.

Ovde je, navodno, Bran bio glavni. S čeličnim kalpakom i u prsluku s ušivenim metalnim pločicama obilazio je ljude uz ogradu, ali čim vide Perina, zastade i nakloni se koliko mu je stomak dozvoljavao. Gaul i Cijad su bili spremni; nosili su šoufe oko glava, a crni velovi im samo oči nisu skrivali. Rame uz rame, primeti Perin; šta god da se dogodilo između njih, gurnulo je krvnu zavadu njihovih klanova u stranu. Loijal je držao par dugih sekira, majušnih za njegove ogromne šake; čupave uši su mu ratoborno štrcale uvis, a široko lice mu beše namračeno.

Zar si mislio da ću pobeći?, odgovorio je kada mu je Perin predložio da se iskrade za Failom iste noći. Uši mu behu klonule od umora i žalosti. Došao sam s tobom, Perine, i kada odeš ti, odlazim i ja. Tada se duboko i gromko nasmejao tako da su sudovi podrhtavali. Možda će jednog dana neko pričati priče čak i o meni. Moj narod ne razmišlja o takvim stvarima, ali valjda bi mogao postojati junak i među Ogijerima. Šala, Perine. Našalio sam se. Smej se. Hajde, pričaćemo jedan drugom šale, i smejati se, i zamišljati kako Faila leti u slobodu.

„Nije to šala, Loijale“, promrmlja Perin jašući kroz redove ljudi. Trudio se da ne sluša klicanje. „Junak si, hteo ne hteo.“ Ogijer se silom nasmeši i okrenu glavu natrag ka čistini iza ograde. Štapovi s belim prugama označavali su razmake od sto koračaj a, sve do pet stotina. Dalje od toga ležala su široka polja duvana i ječma, uglavnom ugažena u prethodnim napadima, živice i kamene ograde i šumarci kožolista, bora i hrasta.

Koliko je samo lica Perin poznavao u redovima ovih ljudi. Debeli Evard Kandvin i Pet al’Kaar sa isturenom vilicom držali su koplja. Belokosi Bjuel Dautri, streličar, stajao je, naravno, uz strelce. Bio je tu krupni, sedokosi Džek al’Sin sa ćelavim rođakom Vitom, pa čvornovati Flan Lijuin, mršav kao baštenska motka, kao i svi njegovi muški rođaci. Džaim Torfin i Hu Marvin, jedni od prvih koji su mu se pridružili; bilo im je neprijatno da se pridruže Sadrugovima, kao da je to što su propustili zasedu u Vodenoj šumi napravilo nekakav jaz između njih. Elam Dautri, Dav Ajelin i Evin Fingar. Hari Koplin i njegov brat Dart, i stari Bili Kongar. Berin Tejn, mlinarev brat, i debeli Ejtan Dern, i Kevrim al’Azar, koji je već imao čukununuke, i Tak Padvin, drvodelja, i...

Perin natera sebe da prestane s brojanjem i ode do Verin. Stajala je kraj katapulta, pod budnim okom Tomasovim. Bucmasta Aes Sedai u smeđem ruhu odmeri Arama pa podiže ptičji pogled prema Perinu, začuđena, kao da se pita zašto je uznemirava.

„Malo sam se začudio što ste ti i Alana još uvek ovde“, rekao joj je. „Potraga za devojkama koje umeju da usmeravaju ne može biti vredna života. Ne može biti ni održavanje veze s ta’verenom.“

„Zar smo zato ovde?“ Skrstila je ruke preko struka i zamišljeno nakrivila glavu. Najzad reče: „Ne. Mislim da još ne možemo da odemo. Zanimljiv si predmet izučavanja, na svoj način, baš kao i Rand. I mladi Met. Kad bih samo mogla da se podelim na tri dela, privezala bih se za svu trojicu i danonoćno vas pratila, pa makar morala i da se udam za vas.“

„Već sam oženjen.“ Zvučalo je čudno. Čudno, i prijatno. Imao je ženu, a ona je bila na sigurnom.

Srušila mu je taj trenutak sanjarenja. „Jesi. Ali zar ne znaš šta podrazumeva venčanje sa Zarinom Bašer?“ Prišla je i obrnula mu sekiru okačenu o pojas, pregledajući je. „Kada ćeš se odreći ovoga u ime čekića?“

Zurio je u Aes Sedai, pa nesvesno odmače Koraka i otrže joj sekiru iz ruku. Šta podrazumeva venčanje s Failom! Odreći se sekire? Šta je htela da kaže? Koliko je znala?

„ISAM!“, prasnuše grleni krici poput udara groma i Troloci banuše, svaki upola veći i širi od čoveka. Zastali su u poljima, izvan domašaja lukova. Beše to grdna gomila ogromnih crnih oklopa. Nije joj se nazirao kraj, a prostirala se celom dužinom sela. Tiskalo se tu na hiljade ogromnih brnjica unakaženih kljovama i njuškama, rogatih ili pernatih glava, sa šiljcima po laktovima i ramenima. Nosili su mačeve krive poput srpova i šiljate sekire, kukasta koplja i krzave trozupce, skoro nepregledno more opakog oružja. Mirdraali su ih obilazili u galopu, na ponoćnocrnim konj ima. Njihovi vrani plaštovi se nisu savijali ni kada su zaokretali pastuve.

„ISAM!“

„Zanimljivo“, promrmlja Verin.