Dolazak Senke

Bornhald je i dalje netremice gledao Perina. „Zar si mislio da ti verujem?“, naruga se. „Tvoja namera je propala samo zato što je pristiglo pojačanje – zar ne? – a za to nemaš nikakvu zaslugu.“ Faila se trže, ali Perin joj, i ne skrećući pogled, nasloni prst na usne. Snažno ga je ugrizla, ali ništa nije rekla. Bornhaldov glas konačno poče da se žari. „Videću ja tebe na vešalima, Senkin skote. Videću te, koliko god me koštalo! Videću te na vešalima, pa makar čitav svet morao da bacim u oganj!“ Sada je već vrištao. Bajarov mač je počeo da klizi iz korica, a jedan ogromni Beli plašt iza njega – Faran, koliko se Perin sećao – već beše isukao oružje i, za razliku od Bajara, zadovoljno se smeškao.

Istog časa su se ukočili – strele izleteše iz tobolaca i zazveketaše o lukove širom kruga, a strelci napeše pera do ušiju i uperiše ubojite šiljke u Bele plaštove. Kroz čitavu kolonu pronese se škripa sedala dok su se jahači uznemireno osvrtali. Bornhald nije pokazao nikakav znak straha, a nije tako ni mirisao; osećao se na čistu mržnju. Pogledao je Dvorečane koji su ih okružili skoro grozničavo, i vratio još vreliji i prezriviji pogled na Perina.

Perin obori ruku i strune lukova se, uz malo oklevanja, polako opustiše. „Niste priskočili u pomoć.“ Glas mu bese kao hladan čelik, čvrst kao nakovanj. „Otkad ste došli u Dve Reke, gotovo sva pomoć koju ste pružili bila je slučajnost. Nikada zaista niste marili što ljude ubijaju i proteruju vatrom, jer sve što želite jeste neko koga možete zvati Prijateljem Mraka.“ Bornhald zadrhta, ali oči su mu još uvek gorele. „Sada je vreme da odete. Ne samo iz Emondovog Polja. Vreme je da pokupite svoje Bele plaštove i nosite ih van Dve Reke. Smesta, Bornhalde. Odlazite.”

„Ipak ćeš visiti jednog dana“, prošapta Bornhald. Trgao je uzde i poveo kolonu, pa mamuznu konja prema Perinu kao da želi da ga pregazi.

Perin povede Koraka u stranu; želeo je da im vidi leđa, dosta mu je bilo ubijanja. Dozvolio je tom čoveku poslednji gest prkosa.

Bornhald nije okretao glavu, ali je Bajar, sasušenih obraza, gledao Perina s tihom mržnjom, a Faran, iz nekog razloga, sa sažaljenjem. Ostali su gledali pravo pred sebe, zveckajući opremom i kloparajući kopitima. Krug se tiho otvorio i propustio ih ka severu.

Kad poslednji Beli plaštovi projahaše, desetak pešaka priđe Perinu; neki su nosili zbrda-zdola skupljene komade izanđalog oklopa, ali svi su se radosno cerili. Nije prepoznao nikog od njih. Predvodnik im je očito bio jedan počrneli čovek širokog nosa, sed i gologlav, u zarđaloj verižnjači do kolena, ali sa seljačkom kragnom oko vrata. Trapavo se poklonio preko svog luka. „Ja sam Džerinvar Barster, moj lorde Perine. Zovu me Džer.“ Žurno je nastavio, kao da se plaši da će ga prekinuti. „Izvinjavam se što ti smetam. Neki od nas bi da isprate Bele plaštove, ako ti ne smeta. Ima nas dosta koji želimo i da se vratimo kući, pa makar i ne stigli do mraka. Ima isto ovoliko Belih plaštova na Stražarskom Brdu, ali nisu hteli da pođu. Rekoše da im je naređeno da se ne mrdaju. Budale, ako mene ko pita, i dosta smo ih gledali. Samo zabadaju noseve ljudima u kuće i prave zavadu među susedima. Ispratićemo ih, ako ne mariš.“

Posramljeno je pogledao Failu i savio glavu, ali bujica reči nije zastajala. „Izvinite, moja gospo Faila. Nisam želeo da prekidam vas i vašeg lorda. Samo sam hteo da mu dam na znanje da smo sa njim. Divnu ženu imaš, moj lorde. Divnu ženu. Nemojte se uvrediti, moja gospo. Pa, još je dan, a pričom se ovce ne strižu. Izvinite što sam smetao, moj lorde Perine, moja gospo Faila.“ Ponovo se poklonio, a ostali su ga oponašali; potom. je poterao svoje ljude, govoreći: „Nemaju lord i njegova gospa vremena da ih mi zadržavamo. Imamo još posla.“

„Ko je ovo?“, upita Perin, pomalo zbunjen tom bujicom. Čak ni Dejzi i Čen ne mogu ovoliko da pričaju. „Poznaješ li ga, Faila? Neko iz Stražarskog Brda?“

„Gazda Barster je gradonačelnik Stražarskog Brda, a oni ostali su Seoski savet Ženski krug Stražarskog Brda poslaće izaslanstvo na čelu s njihovom Mudrosti, čim bude bezbedno. Kažu, žele da vide da li je taj ’lord Perin’ pravi čovek za Dve Reke; ipak, terale su me da ih naučim kako da ti se naklone, a Mudrost, Edela Gaelin, hoće da ti donese malo svoje suve pite s jabukama.“

„Oh, spaljen da sam!“, dahnu on. Širilo se na sve strane. Znao je da je od početka trebalo više to da suzbija. „Ne zovite me tako!“, povikao je za putnicima. „Ja sam samo kovač! Čujete li me? Kovač!“ Džer Barster se okrenu, mahnu rukom, zaklima glavom i požuri ostale.

Faila se zakikota i povuče ga za bradu. „Ti si slatka budala, moj lorde Kovaču. Prekasno je sad da se okreneš.“ Osmeh joj najednom postade stvarno opak. „Mužu, ima li nade da u dogledno vreme malo budeš sam sa svojom ženom? Otkako sam se udala, postala sam drska kao kakva Domanka! Znam da si umoran, ali...“ Ciknula je i stegla ga za kaput, jer je poterao Koraka galopom prema gostionici Kod vinskog izvora. Prvi put, klicanje mu uopšte nije smetalo.

„Zlatooki! Lord Perin! Zlatooki!“