Dolazak Senke

Ruark istrča uzbrdo zajedno sa svojih deset Etan Dor, Crvenih štitova, a za njim izbi i Hern sa deset Tain Sar, Izdanaka krvi, i još četrdesetak poglavara septi sa svojim počasnim pratiocima, svi naoružani kopljima, štitovima, lukovima i tobolcima. Bila je to velika sila, jača od one koja je osvojila Kamen Tira. Neki od Aijela u logorima i među paviljonima digli su poglede ka uzvišenju. Rand je znao da ne posmatraju novopridošle Aijele, već njega – čoveka na konju. Prava retkost u Trostrukoj zemlji. Pokazaće on njima još mnogo toga pre kraja.

Ruarkov pogled se ukotvio u najvećem logoru, iz čijih su šatora počeli da ključaju Aijeli u kadin’soru. Svi su gledali u njihovom pravcu. „Ono su Šaidoi, ako se ne varam“, tiho reče. „Kuladin. Nisi jedini koji je prekršio običaje, Rande al’Tore.“

„Možda je dobro što jesam.“ Rand skide šoufu s glave i strpa je u džep preko angreala, statue čoveka oblog lica s mačem preko kolena. Sunce poče da mu prži golu glavu, da bi mu pokazalo koliko ga je platno u stvari štitilo. „Da smo došli poštujući običaje...“ Šaidoi su pošli prema planinama, ostavivši za sobom očito prazne šatore. To je unelo komešanje i u druge logore, i na vašar; Aijeli su okrenuli glave od konjanika i pogledom pratili Šaidoe. „Da li bi ti mogao da se probiješ u Alkair Dal da si bar dvostruko brojno nadjačan, Ruarče?“

„Ne pre sumraka“, polako odgovori poglavar. „Ne bih mogao čak ni pored Šaidoa, pasjih otimača. Ovo je više od prekršenog običaja! Ovo bi čak i Šaidoima trebalo da bude ispod časti!“ Ljutiti žamor ostalih Aijela okupljenih na brdu potvrdio je njegove reči. Izuzetak su bile Device; zbog nečeg su se okupile oko Avijende, po strani, i ozbiljno su razgovarale. Ruark je nešto tiho zapovedio jednom od svojih Crvenih štitova, zelenookom čoveku kome lice beše pljosnato kao da je udarao njime o plotove, i ovaj hitro sunu niz brdo prema ostalim Taardadima.

„Jesi li ovo očekivao?“, upita Ruark Randa čim je Crveni štit okrenuo leđa. „Jesi li zbog ovoga sazvao čitav klan?“

„Ne baš zbog ovoga, Ruarče.“ Šaidoi počeše da se postrojavaju pred uzanim putem u planine; zaklanjali su lica velovima. „Ali Kuladin nije mogao imati drugog povoda da pođe usred noći osim želje da stigne negde; a gde će mi stvoriti veće neprilike ako ne ovde? Jesu li ostali već u Alkair Dalu? Zašto?“

„Sastanak poglavara se ne propušta, Rande al’Tore. Ima mnogo povoda za razgovor – nesuglasice oko granica, prava na ispašu, mnogo toga. Voda. Ako se dva Aijela iz različitih klanova susretnu, priča se o vodi. Ako se sretnu trojica iz tri klana, priča se o vodi i ispaši.“

„A četiri?“, upita Rand. Pet klanova je već imalo predstavnike, a Taardadi su bili šesti.

Ruark je oklevao, nesvesno zamahujući jednim lakim kopljem. „Četiri Aijela već plešu koplja. Ali ovde ne bi trebalo da bude tako.“

Taardadi se raziđoše da propuste Mudre, za kojima su jahale i Moiraina, Egvena i Lan. Mudre su pokrile glavu maramama, a Egvena i Aes Sedai su ih oponašale sa svojim belim platnenim zavojima. Dojahao je i Met, usamljen, s crnim kopljem preko jabuke sedla. Lice mu beše u senci širokog šešira dok je posmatrao prizor.

Zaštitnik klimnu sam za sebe kad ugleda Šaidoe. „Ovo bi moglo da postane gadno“, tiho kaza. Njegov crni pastuv zakolutao je očima prema Randovom. Lan je ućutao, zagledan u Aijele postrojene pred prolazom, ali primetio je da treba da potapše Mandarbov vrat. „Ipak mislim da neće sada.“

„Neće još“, složio se Ruark.

„Kada biste mi samo... dozvolili da pođem sa vama.“ Osim tog kratkog zastoja, Moirainin glas je bio spokojan kao i o.bično; mir i dostojanstvo krasili su joj bezvremeno lice, ali pritiskala je Randa tamnim pogledom kao da će njegova sila biti dovoljna da ga savlada.

Amisina duga svetla kosa zatalasala se ispod marame kada je odmahnula glavom. „Ne odlučuje on o tome, Aes Sedai. Ovo su poslovi poglavara, poslovi muškaraca. Ako vas sada pustimo u Alkair Dal, neki će poglavar želeti da zavuče nos na sledeći sastanak Mudrih ili gospodarica krovova. Ubeđeni su da se mešamo u njihove stvari, tako da često pokušavaju da se upletu u naše.“ Hitro se osmehnula Ruarku, kako bi bilo jasno da je njega izostavila. Rand, sudeći po Ruarkovom nepomičnom licu, zaključi da nije baš tako.

Melaina je čvrsto stezala maramu ispod vrata, zagledana pravo u Randa. Možda se nije slagala s Moirainom, ali i sama je bila sumnjičava prema njegovim delima. Jedva da je oka sklopio otkad su napustili Hladne stene. Ako su mu prodirale u snove, mogle su videti samo noćne more.

„Budi oprezan, Rande al’Tore“, kaza Bair kao da mu je pročitala misli. „Umoran čovek ume da pogreši. Danas ne smeš sebi dozvoliti grešku.“ Navukla je maramu preko krhkih ramena, a njen tanani glas postade skoro jarostan. „Niti mi možemo dozvoliti da pogrešiš. To je poslednje što Aijelima treba.“