Dolazak Senke

Kada je predložio da ga prati još neko osim Devica, Adelin mu je odgovorila: Ti nemaš društvo. Svaki poglavar, bio na čelu klana ili septe, ima pratnju muškaraca iz društva kome je pripadao pre nego što je proglašen poglavarem. Nemaš društvo, ali majka ti je bila Devica. Plavokosa žena i devet pratilja nisu gledale Avijendu, koja je stajala nekoliko koraka dalje, u hodniku Lijaninog krova; odnosno, nisu zurile u nju.

Device nevoljne da se odreknu koplja odvajkada predaju bebe u ruke Mudrima, da bi bile predate drugim ženama, ne znajući ni gde će dete završiti, ni da li je muško ili žensko. Sada se među nas vraća sin Device, a mi smo ga prepoznale. Ići ćemo u Alkair Dal u tvoju čast, sine Šaijele, Device od Čumaj Taardada

. Po njenom odlučnom licu – svima je bilo odlučno, čak i Avijendi – učinilo mu se da bi mu ponudile da pleše koplja ako bi ih odbio.

Pošto je prihvatio, ponovo je morao da prođe kroz obred „pamćenja časti“, ovog puta uz neko piće po imenu uskvaj, spravljeno od zemaja; morao je da ispije po čitavu srebrnu čašu sa svakom od njih. Deset Devica, deset malih čaša. Piće je izgledalo kao smeđe obojena voda, imalo je i ukus vode – a bilo je jače od prepečene rakije. Posle ovoga skoro da nije mogao da hoda, i one ga uz smeh odvedoše u krevet; nije pomoglo što se bunio, celim su ga putem golicale tako da je jedva disao od smeha. Samo se Avijenda nije smejala. Ali nije otišla. Ostala je i posmatrala ih bezizražajno kao kamen. Kada su ga Adelin i ostale konačno strpale pod pokrivače i otišle, Avijenda je raširila svoju tamnu, dugu suknju i sela kraj vrata. Tupo ga je gledala sve dok nije zaspao. Kada se probudio, i dalje je bila tu, i još uvek ga je gledala. Odbijala je da priča o Devicama i uskvaju i ostalom; što se nje tiče, to kao da se nije dogodilo. Nije znao hoće li i Device biti toliko ćutljive; nije mogao tek tako ni da pita deset žena zašto su ga napile, i zabave radi svukle i ostavile u krevetu.

Toliko različitosti, tako malo smisla, a bilo koja pojedinost mogla je da ga saplete i upropasti mu namere. Uprkos tome, nije bilo vremena za čekanje. Osvrnuo se preko ramena. Učinjeno je učinjeno. A ko može znati šta tek predstoji?

Taardadi su ga pratili, ali poizdalje. Nisu to bili samo Taardadi Devet dolina i Džindo, već i Mijadi i Četiri kamena, Čumaj i Krvava voda i drugi. Njihove široke kolone rastegnute na dve milje okružile su teturave zaprege torbara i družinu Mudrih u vreloj izmaglici, a spoljašnji prsten su činili izviđači i trkači. U odgovor na trkače koje je Ruark poslao još prvog dana, svakodnevno su im se pridruživale nove grupe, po sto, trista ili čak petsto muškaraca i Devica, već u zavisnosti od veličine septi i bezbednosnih potreba njihovih uporišta.

Iz daljine, s jugozapada, trkom je pristizala nova grupa, a za koracima im se vijorila prašina. Možda su to bili pripadnici nekog drugog klana na putu za Alkair Dal, ali nije verovao. Samo dve trećine septi poslale su predstavnike, ali procenio je da već ima oko petnaest hiljada Taardad Aijela za sobom. Vojska koja maršira i neprekidno narasta. Skoro čitav klan dolazi na sastanak poglavara, kršeći sve moguće običaje.

Džede’en savlada još jedno uzvišenje, a iza njega, u ogromnoj pukotini, ukazao se vašar upriličen da proprati sastanak; nešto dalje, na brdima, već su bili podignuti šatori poglavara klanova i septi.

Mnogi od dve ili tri stotine otvorenih paviljona od nekog sivkasto-smeđeg platna nudili su, iz svoje senke, robu poredanu preko pokrivača – šarenu lakiranu grnčariju, još živopisnije ćilime i nakit od srebra i zlata; uglavnom aijelskih zanatlija, ali bilo je tu verovatno robe koja potiče i izvan Pustare, možda i svile i slonovače s dalekog istoka. Niko se, izgleda, nije bavio trgovinom. Ono malo naroda što su videli bilo je raštrkano među paviljonima.

Od pet logora podignutih iznad vašara, četiri behu naizgled podjednako pusta; samo je nekoliko desetina ljudi i Devica hodalo između šatora koji mogu primiti čitave hiljade. Peti logor je prekrio skoro dvostruko veću površinu od svih ostalih, i u njemu se videlo na stotine ljudi – a u šatorima ih je verovatno bilo daleko više.